Home / Saveti koje niste tražili / Psihologija zabave
Psihologija zabave

Psihologija zabave

Zabava je mnogima postala smisao života, a sreća jedini cilj. Na raznolike oblike zabavnih aktivnosti odlazi veliki deo našeg vremena.

Logika

Pošto zabavu prati osećaj prijatnosti i u aktivnosti koje po definiciji nisu zabavne, ugrađujemo logiku zabave. Tako tražimo zabavni posao. Očekujemo da našim intimnim životom dominira romantika i da nas partner zabavlja. Izbegavamo i dosadne prijatelje. Biramo političku opciju na osnovu fascinacije liderom. Kvalitet profesorskog kadra ocenjujemo po popularnosti kod učenika. Smatramo da kao roditelji treba da usrećimo decu. Čak i od stvari očekujemo da nas zavedu: naša hrana je slasna, auto neodoljivo lep, mobilni nas očarava…

Trivijalnost

I pored tako dominantnog položaja zabave u našoj svakodnevici, imamo ambivalentan odnos prema njoj. Doživljavamo je kao nižerazrednu. Skloni smo da je ocenjujemo kao loš način trošenja vremena i energije. I u naučnim krugovima to je marginalna tema. Proučavati igru kod dece u okviru razvojne psihologije je prihvatljivo. Ali, baviti se prikazom fenomena zabave kod odraslih je gotovo tabu. I nepotrebno. Jedino ako nas takva aktivnost sama po sebi ne zabavlja. Da li nauka o zabavi treba da bude zabavna? Ne, treba da bude promišljena, ali bolje da je zabavno upakovana, kako bi nam držala pažnju.

FreeDigitalPhotos.netMehanizmi

Zabava se dešava u liminalnoj, graničnoj zoni između realnog i imaginarnog. Čini se da jedino homo sapiens ima kapacitet za mentalnu simulaciju u takvoj zoni, gde se dva sveta dodiruju ne mešajući se. I još pri tome je u stanju da izvuče iz meta-aktivnosti korist, a da se ne raspadne ili poludi. Zar to nije dovoljni motiv da se istraže mehanizmi zabave? Zašto je zabava zabavna? Da li se zabavljamo premalo ili previše, nego što je potrebno za mentalno zdravlje? Kako da balansiramo zabavne aktivnosti sa ostalim sferama života? Kako da harmonizujemo uticaje zabavnih formata kojima smo sve više izloženi? Koji način zabave je koristan, a koji je štetan? Gde se završava zdravlje, a počinje patologija zabave?

Oglašavanje, psihoterapija i industrija zabave

T.J.Jackson Lears, istoričar, kaže da smo u devetnaestom veku razvili „terapeutski etos“. Tek tada individualni osećaji sreće i zadovoljstva postaju nam ne samo važni, nego čak smisao života. Čoveku iz srednjeg veka bi verovatno rečenica: „Maksimalizuj svoja zadovoljstva!“ zvučala apsurdno. Njemu je bilo jasnije pitanje: “Koje obaveze prema bližnjima ispunjavaš?“ kao deo religijskih uverenja.

Iako se ciljevi oglašavanja, psihoterapije i industrije zabave suštinski razlikuju, te će mnogi negodovati što su u istoj rečenici, zajednička im je ta vizija ispunjenja lične sreće. Oglašivači prodaju ne proizvode i usluge, nego ulaznice u srećan život. Industrija zabave nam na razne načine „materijalizuje“ taj rajski svet. Psihoterapija, na naučnim principima bazirana, pomaže da uskladimo naše potencijale, potrebe, želje sa mogućom realizacijom kako bismo bili životni dobitnici. Sreća je tada rezultat naše ocene da smo realizovali nešto nama važno.

Kulturni relativizam

Virdžinija Vulf reče da se 10.decembra 1910. promenila ljudska priroda. Ona se šalila sa datumom, ali do promene je zaista došlo. Potrošnja, lična sreća, samorealizacija, uspeh, popularnost postaju ne samo naša interesovanja, nego prava. A društvo koje favorizuje ostvarenje ličnih želja, postavlja nove standarde. Kulturni realtivizam izrasta iz povećanja potrošnje, da bi stigao do poštovanja različitosti i tolerancije. Šta je sada u tome bolje, a šta lošije u odnosu na prošle vekove? Zvuči kao filozofsko pitanje, ali je zapravo naša svakodnevna dilema.

Avatar publika

Avatar je utopijska slika humanoida koji živi u savršenoj harmoniji sa svojom okolinom, a koga u mraku bioskopa posmatraju očarano FreeDigitalPhotos.netnesavršeni gledaoci (Peter G.Stromberg). Svi mi danas preferiramo imaginarno iskustvo (na ovaj ili onaj način) umesto realnog života. Fikcija je lakša i sigurnija. Možemo svu mešavinu pozitivnih i negativnih misli i osećanja imati bez ikakvih posledica po naš život. Avatar je tako simbol svih onih koji su okrenuti fikciji i zabavi, jer ono što nas privuče često nema nikakvu praktičnu korist u stvarnom životu. Pri tome smo svesni i da je to nerealno. Da li povratak u realnost okidač doživljaja očaja? Da li nas fikcija koja nas „upeca“ sluđuje samim „lovljenjem“? Uglavnom ne. „Ušli smo u film“, uživeli se u fiktivni lik zahvaljujući našim mentalnim sposobnostima. Obogaćujemo naše iskustvo bez rizika. Današnja 3D tehnologija samo pomaže da lakše i dublje tonemo u liminalnu zonu.

Pismenost

Kako i u svemu, tako i kao korisnici zabave moramo biti pismeni. To se manje odnosi na poznavanje naslova, autora, sadržaja… a više na svesnost kako to zabava deluje na naše mišljenje, vrednosti i ponašanje da bismo bolje reagovali i pravili izbore aktivnije. Tek kad razumemo mehanizme zabave možemo da kontrolišemo njene negativne, a koristimo pozitivne strane.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*