JUST WANNA HAVE FUN

Prihvatili smo stanovište da je igra nužna za decu. Kako se odnosimo prema igričnosti odraslih? Da li je to indikator mladosti ili gubljenje vremena?

Univerzalnost

Igra je opšte svojstvo čoveka  tokom čitavog života bez obzira na rasu, civilizaciju i kulturu. Pre uzrasta od šest meseci deca nisu svesna prisustva drugih u ogradici. Posle tog uzrasta počinju kontakte dodirujući se, gučući i ometajući kretanje jedno drugom. Od tog trenutka njihova igra se razvija od solitarne, preko paralelnih, asocijativnih do kooperativnih igara na uzrastu od šest godina. Dete se igra na način koji odgovara njegovom uzrastu. Interesantno je da je u toj fazi života igra više indikator sazrevanja, nego uticaja sredine. Kasnije trend ide tako da se smanjuje broj igara, ali produžava vreme provedeno u specifičnoj igri, jer je moć koncentracije bolja. Takođe su igre sve formalnije. Na kraju puberteta se čak insistira na pravilima igre, jer su one sve više u funkciji socijalizacije. Kod odraslih se igra zadržava u mnogim delatnostima u kojima se ni ne prepoznaje. Na vojnim manevrima – ratne igre, ali i u obrazovanju i obučavanjima, na radu, koncipiraju se određene uloge koje služe uvežbavanju. Kod odraslih je karakteristično da su igre koje imaju društveni kontekst i inicijativu visoko organizovane. Ali tokom života i spontana igričnost odraslih ostaje. Ne iscrpljuje se u zadatim društvenim modulima, nego se nastavlja i u psihološkim igrama na svesnom i nasvesnom nivou, kao kreacija, ali i kao manipulacija i patološka Igra u smislu transakcione analize. Takođe, igra, kako odmiče život, je sve manje sve-ili-ništa, jer je integrisana u druge aktivnosti, te ima smisla govoriti o stepenu igričnosti. Evo ovaj tekst je oko 90% igričan.

Definicija

U psihološkom rečniku igra se definiše kao ponašanje u okviru zamišljene realnosti pri čemu se uvode uloge i događaji sa svojevrsnim ishodom. Po tom shvatanju osnovno u igri je vežbanje uloga koje nas osposobljavaju da preuzmemo kasnije složene delatnosti. Tu se naglašava razvojni i vaspitni momenat i više opisuje igra u detinjstvu, nego kod odraslih. Svakako ako se propusti razvoj igričnosti, ličnost ostaje sterilna, rigidna, jer je amputirano ego-stanje Dete, kako bi se TA rečnikom reklo.

FreeDigitalPhotos.netDvostruki plan igre – imaginarni i realan čini da se ona odvija u liminalnoj, graničnoj zoni. Zamišljajući igru, i dete i odrasli stvaralački grade novi svet, u kome su mnoga ograničenja odbačena. Svet igre elemente realnog sveta stavlja u novi sistem odnosa. Tu je tačka dodira igre i umetnosti.

Iako je jedan deo odraslih vidi samo kao predah, igra je krucijalna za naše zdravo mentalno funkcionisanje. Razvija fizičke, intelektualne, emocionalne, socijalne i moralne kapacitete, ali ima i još aspekata. Ona usijava naše limbičke puteve, jer je jako emotivno energizirana. Počiva na principu zadovoljstva. Eliminiše stres. Osvežava naš životni potencijal. Obnavlja optimizam. Stimuliše kreativnost. Donosi lakoću postojanja.

Dinamika

Svaka igra obavlja psihološki rad. Dok posmatramo neku pozorišnu predstavu, mi vršimo projekciju našeg psihološkog sveta u strukturu i rasplet dramske igre identifikujući se sa ulogama. Aristiotel je to zvao katarza. U dečjim igrama projekcija je gotovo neograničena, jer je tok igre spontan. Kroz tu projekciju deca obaveštavaju odrasle o svojim psihološkim stanjima, te igra ima dijagnostički značaj. Takođe, deca se lako oslobađaju napetosti kroz igru, što joj daje preventivni ili terapeutski karakter.

U igrama odraslih, posebno onim organizovanim, projekcija zahteva naknadnu transformaciju, jer često ponuđeni oblici ne pružaju uslove za neposrednu identifikaciju, te se pribegava različitim stepenima posredovanosti i izvedenosti. Međutim, na sličan način kao kod dece i igra odraslih može biti dijagnostičko, preventivno, ali i terapeutsko sredstvo.

Iracionalnost

Društveno organizovana igra je nastala iz drevnih religijskih i plemenskih rituala. Ne zasniva se na izražavanju individualnih sposobnosti, nego na demonstraciji društvene moći. Magijski i obredni karakter otvara mogućnost za ispoljavanje iracionalnih težnji. Pretežno nesvesnim putem vrši se masovna identifikacija učesnika. Postoji međuzavisnost nivoa ideologizacije savremenog sveta i oblika organizovanih igara. Sve sredine osećaju i znaju da nije svejedno kakve rezultate postižu u fudbalu, košarci, odbojci, tenisu… jer to govori i o drugim statusima te zajednice. U igrama se lakše čita društveni uticaj, nego u drugim vidovima kulture i nauke. Igre prizivaju iracionalne psihološke sadržaje i preko njih se dinamika događaja povezuje sa takođe iracionalnim ideološkim i političkim težnjama. Psihologija je tako prozvana da sagleda i tu igričnost odraslog čoveka novog doba.

Važno je učestvovati

Interesantna je i veza motivacije i stepena igričnosti, jer igra je često sama sebi cilj. Ona je obično samo-odabrana, bar u nekom segmentu.

ljiljana-jerinic
Ljiljana Jerinić

Biramo da je započnemo, učestvujemo u usmeravanju toka, ali biramo i kad da je prekinemo. U tom aspektu je proaktivna. Na neki način igru prati smeh i ekstatičan osećaj slobode, ali  je važnije da se prevodi ovako: “Ovo je ono što sad želim da radim!”  Kod igre je često važnije učestvovati, nego pobediti. Neigrični, ka cilju usmereni ljudi, igru doživljavaju kao gubljenja vremena. I obrnuto: visokoigrični, produžavaju kraj u nedogled, jer uživaju u samoj igri. Baš kao sita mačka koja umesto da pojede, igra se sa mišem. Ili kao dete koje praveći kule u pesku ne želi da dođe odrasli i za pet minuta sagradi kule i kaže: “Eto, gotovo je. Vidi kako je lepo!”

Test

Možete da proverite koliko je vaš posao igra, tako što ćete odgovoriti sebi na sledeće pitanje:”Ako mogu da dobijem iste pare, ako mogu da dobijem isto poštovanje okoline, ako mogu da imam isti osećaj da radim nešto vredno i dobro, prestavši da radim ovaj posao, da li ću prestati ili ne?” Ako biste smesta prestali, vaš posao nema ni malo elemenata igričnosti. U meri u kojoj se kolebate, raste aspekt igričnosti vašeg posla, jer on onda počiva u većem procentu na unutrašnjoj motivaciji.

P.S. test ne važi kod onih koji rade, a ne primaju novčanu nadoknadu.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *