Vera Mlađan, žena zbog koje mnogi pred sobom treba da se postide

Vera Mlađan, poznata među blogerima i tviterašima kao Džepna Venera ili Verkić, pojavila se sasvim iznenada i osvojila nas je neposrednošću, iskrenošću i upornim čitanjem blogova koje nam je preporučivala za čitanje, svakog petka u sekciji „Prati petak“ na svom blogu. Organizovala je u svom Somboru, gde živi, jedan od najvećih susreta tviteraša – TweetupSo a onda je ubrzo nestala, odnosno prestala da bude aktivna na društvenim mrežama.

Razlog ovom nestanku je bio što je postala student i ovo ne bi bilo ništa čudno da Vera nema pedeset tri godine i da se u društvu kakvo je naše nije odlučila da studira u vreme kad je trebalo da razmišlja o penziji. Mi ćemo, inače, veselo razmenjivati informacije o nekom dekici iz Amerike koji je rešio da studira u osamdesetoj godini, ali pedesettrogodišnja žena kod nas! Ma hajde, čemu se ona nada. I tako je bila bombardovana zluradim komentarima i neprihvatljivim savetima, baš onako kako je očekivala.

Kako je želela da uči i kako niko nije mogao da joj zabrani da se nada, Vera je prvu godinu fakuleta završila u roku, sa prosečnom ocenom 7,87.

Pre par dana, objavila je  ovaj status na Fejsbuku:

verkic

Kako znam da ima problema sa visokim pritiskom, znam da joj nije bilo lako, i kako ne znam odakle joj ta neverovatna volja, zamolila sam je da nam ispriča svoju priču.

Ovo je priča još jedne nevidljive žene:

Ja sam Somborka, veoma ponosna na svoj grad, na njegovu istoriju, kulturu, dobrodušne i veoma gostoljubive ljude. Imam pedeset tri godine i ne želim da priznam da se život često poigravao sa mnom. Zato sam možda i birala pomalo čudne, za druge često neshvatljive, načine borbe za svoje mesto u zajednici, kako u onoj u kojo živim, a svaka je veoma specifična i ja sam ih često menjala, tako i u porodičnoj Mesto, za koje sam sigurna da ga zaslužujem, a koje još uvek i pored ovih godina, nisam uspela da dostignem i zauzmem.

Prvi put sam se udala veoma rano, kada sam imala sedamnaest godina,  misleći da ću udajom sve svoje,  tada ogromne probleme (u tim godinama sve ima ogromne razmere, tako i problemi sa ocem, i ljubavni problemi) samim tim činom udaje da rešim. Međutim, veoma brzo sam shvatila da problemi ne nestaju sami od sebe, da se često dešava baš suprotno, od jednog budemo primorani da rešavamo na desetine drugih.

Ubrzo sam rodila devojčicu, njeno rođenje je za mene značilo svojevrsno otrežnjenje i vraćanje iz sveta bajki u onaj stvaran, tužan i težak život. Shvatila sam da sa 10 razreda osnovne škole (usmereno obrazovanje) ne mogu ništa. Da ću uvek da budem samo žena čija će „vrednost“ da se meri količinom spremljene zimnice i spretnošću da napravi što duža i tanja rezance za što žuću supu, obaveznu za nedeljni ručak.

Samo par dana nakon porođaja krenula sam na polaganje prvih ispita i u roku završila srednju ekonomsku školu. Ubrzo sam se i zaposlila. Tada, tih davnih godina, mislila sam da je ceo svet moj. Imati srednju školu, u jednom dosta malom mestu, pored toga dobar posao, porodicu, stan, bilo je ostvarenje mog sna kojim sam se dugo uljuljkivala, ne shvatajući da dolazi novo vreme, drugačije, sa novim iskušenjima.

Nakon šesnaest godina braka, u trideset trećoj godini sam se razvela, ostala bez majke i posla. Sve u isto vreme. Šest, sedam godina sam radila u privatnim firmama kao komercijalista i trudila se svim silama da svojoj kćerki i sebi obezbedim pristojan život.

Drugi brak mi je doneo mnogo ljubavi i sreće koju malo ko doživi u toj meri. Međutim, kako sam ja ostala bez posla, a suprug ga kao izbeglica nije ni imao, svakog dana sam morala da usavršavam i pronalazim nove načine preživljavanja. Da pričam o tome je pomalo besmisleno, stotine hiljada porodica danas tako živi.

385109_4359323493795_526442986_n

Pre pet, šest godina, rešila sam da kupim kompjuter. Razum mi je govorio: „luda si, odakle, kako, toliko toga vam treba“, ali neki unutrašnji glas one mene koja je toliko dugo bila zatvorena, kojoj nisam dozvoljavala da se do kraja pokaže, a kamo li da ostvari svoje želje, je srećom bila jača i ovoga puta je izašla kao pobednik.

Sate sam provodila za kompjuterom, čitajući sve i svašta i tako sam došla do društvenih mreža, Fejsbuka i Tvitera i počela da blogujem.

Iako sam uvek imala bogat društveni život, ovaj online me je prosto opčinio. Imala sam prilike da komuniciram sa ljudima, a da ne osetim i ne vidim predrasude koje veoma često budu most preko koga se teško prelazi. Shvatila sam da su društvene mreže ono „nešto“ što može da mi promeni život i da me dovede do onog mog mesta ka kome i danas uporno idem. Kako, nisam znala, ali sam ih se uhvatila i kao čičak zalepila za njih. Upoznala mnogo dobrih ljudi, velikih stručnjaka u svojim oblastima koji su uvek bili spremni da pomognu. Taj svet je postao moj nepresušni izvor informacija, način promocije, jedan svojevrstan način potrage za poslom i neprocenjivo blago koje sam dobila upoznajući toliko ljudi.

Koristeći društvene mreže, komunicirajući sa ljudima putem Tvitera i Fejsbuka,  čitajući blogove, slušajući razna predavanja na konferencijama, shvatila sam da, iako imam 53 godine, moram da nastavim da nadograđujem svoje znanje. Ono koje ja imam, dopunjeno životnom i poslovnom praksom, danas nije dovoljno.

Zato sam odlučila da nastavim školu. Upisala sam fakultet. Kada se samo setim koliko je bilo ružnih primedbi na ovu moju odluku.  Iako živimo u vremenu kada usavršavanje i stalna dopuna znanja treba da bude nešto najnormalnije i prihvaćeno od svih, bez obzira na godine, moram da priznam da mi ipak živimo u Srbiji i da jedna ovakva odluka, neće biti prihvaćena bez podsmeha.

Prva godina je iza mene. Uspela sam da radim, učim, pišem seminarske radove, polažem kolokvijume, budem žena, majka i baka. I dalje sam aktivna na društvenim mrežama, pišem svoj blog (mada veoma retko) i pomažem i drugim studentima. Naime,  na blogu sam postavila i forum i tu nakon svakog predavanja „okačim“ sve lekcij Mogu da se pohvalim da sam sve knjige pročitala od korica do korica.

Završila sam prvu godinu, ali sreću što ne moram da učim preko leta, što sam sve ispite dala na vreme, ubrzo je zamenio problem kako da rešim novu prepreku, ostala sam bez posla jer sam radila samo kao zamena a morala sam da obezbedim 200 evra potrebnih za upis na drugu godinu.

Brinući kako ću da obezbedim novac, sreća mi se još jednom osmehnula, dobila sam posao da raznosim poreska rešenja.

Pedeset tri godine, užasna vrućina, pritisak, naduvene noge, na leđima torba natrpana papirima, u rukama smotuljak rešenja, penjanje uz stepenište, ponekad sam mislila da ću se onesvestiti, a ljudi pospani, polugoli, ipak, Ipak, ništa me nije sprečilo da odustanem, jer imam cilj – u oktobru se moram pojaviti na predavanjima.

Naravno, ovih 200 evra nisu dovoljni za celu godinu. Svakog narednog meseca moram da obezbedim istu sumu koja nije mala, pogotovo za mene koja sam nezaposlena, a živim kao podstanar sa mužem, kćerkom, inače samohranom majkom i njene dvoje dece…

Ali ja imam san…

„San nikada neće postati stvarnost ako se ne probudiš. Mnogi se plaše da se probude da ne bi pokvarili svoje snove. Zar ne bi bilo divno da živite svoj san, umesto da ga sanjate? Probudite se!“

 

 

43 comments

  1. Tetka, ako ima još ovakvih primera u ovoj našoj sredini, pišite o nima što češće ne bi li se one žene , koje su „zaspale“ probudile, a oni, koji još uvek misle da je žena posle četrdesete godine otpisana prodrmali i shvatili da je žena sposobna skoro do kraja svog života za mnogo tog, što često i sama ne zna, dok ne proba, kao Verkić. Njoj, kapa dole 🙂

  2. Svaka čast, Vera!

  3. Bravo! Samo napred!

  4. Poštovanje!
    Ako sam dobro razumela da studira u Somboru, eto meni razloga više da se radujem prolećnom semestru 🙂

  5. Svaka čast, to je prava žena!

  6. Ne bih rekla ništa više ni pametnije od mojih prethodnika, mogu samo da dodam da bih volela da imam bar delić tvoje borbenosti. Ali, pošto si vrlo inspirativna, ko zna…

  7. Sećam se da sam pročitala da Verkić planira da upiše, ali evo, prođe i prva godina studija. Čestitam i znam da će završiti i znam da ni tu neće stati jer glad za znanjem, želja za novim, boljim, drugačijim kad se probudi i na pravi način usmeri… bude – baš ovako, kao kod Verkić. Mi imamo divne tetke koje imaju 70 godina i barataju kompjuterima kao „velike“, skajpuju, a kad putuju nose „čitače“ – prate tehniku… Ponosna sam na sve njih, na Verkić, na ženski rod…

  8. Svaka Vam čast! Samo napred, živite svoj san.

  9. Počeću na Vi da joj se obraćam! 🙂

  10. Svaka čast na profesionalnom usavršavanju. Ipak, kao roditelj, mislim da je propustila da na svom primeru svojevremeno samohrane majke, ukaže na vreme kćerki da samo duboko promišljen izbor partnera može da je spase od iste situacije. Bez kritike, ali žene često prerano i prebrzo srljaju u brak u želji da reše svoje „probleme“, a onda upadnu u još veće, ovaj put stvarne probleme, kako je i ona, a zatim i njena ćerka doživela.

  11. Hvala ti od srca na ovoj infuziji,

  12. Život je čudo. Moja priča se ne razlikuje mnogo od ove, s tim što sam ja mlađa, što sam završila fakultet, prošla mnogo toga. Ni dana staža u struci, odbijanje i samo odbijanje, pa sam ponovo, u 40. upisala srednju školu. I ponosna sam na sebe, iako nisam bogata u smislu materijalnih dobara, ali zbog moje volje, duha, upornosti kojim se niko iz moje okoline ne može pohvaliti. Vera, samo napred. Nije važno šta će biti kad završiš, ali češ i sama videti koliko toga donosi sve to što radiš, a što se ne vidi, tj. što drugi ne vide.

  13. „Ne daj se Vera, godinama… Ne daj se generacijo…“ Znam kako je… Koračam sličnim putem… I trnje isto grebe… Samo mi je samar uži a teret teži… Ne daj se generacijo u ime svih onih žena koje nemaju izbora sem da idu dalje jer to je jedini put koji vide i koji žele…
    A Vama gospodine Mihailo nekoliko pitanja…Da li ste Vi stvarno ubeđeni da oko 9000 brakova koji su razvedeni prošle godine ima posledicu to što majke nisu ukazale na vreme kćerkama da samo duboko promišljen izbor partnera može da spase od kolapsa odnos?… Šta je sa razvodima onih koji su u brak ušli iz celih porodica? Šta je sa razvodima posle 30 i 40 godina braka? I još da li verujete da roditelj treba da bira bračne partnere mladima.???.. I šta biste Vi uradili ako se ne bi složili sa Vašim izborom ???…
    Ovde je hiljadu pitanja a nije ni jedno vezano za ono što je dato u tekstu… Zato ću da se vratim na početak i Veri ( i sebi i svim Verama koje imaju veru u sebe) od srca poželim uspeh…

  14. Neke oktobarske, prošlogodišnje noći, tada za mene virtuelna Verkić, pošteno me je izmaltretirala predlogom i sufliranjem kako da otvorim blog i na Wodrpressu, ukazujući mi na sve prednosti ove platforme. Nikada ne mogu dovoljno da joj zahvalim za jedan divni svet koji mi je otkrila na taj način, ali sam srećna što za mene više nije samo virtuelna. I kako sama reče, budući da ima daleko više iskustva i u stvarnim druženjima blogerskim, obično se pokazuje da je svako u toj stvarnosti isti kao i onlajn.
    Divim se njenoj energiji, preduzimljivosti, hrabrosti, svemu što ume, može i hoće ova džepna ženica ogromnog srca i snage za sto običnih osoba.
    I da, želim joj, uz diplomu ka kojoj sigurno korača, i jedno sigurno, lepo radno mesto. Zaslužila ga je.

  15. Sve je to lepo i fino, ali sta ce da radi akd zavrsi fakultet? ja sam diplomirala u svojoj 27 god. danas imam 51 i radila sam vrlo retko i vrlo malo. Diplomirana domacica i mama, ceo vek.

    • Ovakve istinite životne priče treba i da budu putokaz svima onima koji zastanu, koji ne žele da se suoče i izbore za sebe, da započnu nešto novo, da čvrsto drže život u svojim rukama. Sve smo mi domaćice, ali možemo i mnogo više. Za to imamo snagu …. potrebna nam je volja i znanje, a ponekad nije na odmet i mali vetrić u leđa kako bi se lakše pokrenule 🙂

  16. Divim se! Malo je takvih ljudi danas…

  17. Ogromna je moja zahvalnost na svoj podršci i lepim rečima koje mi pružate, a da bih napisala samo jedno obično : HVALA. Međutim, danas ne umem drugačije, jer sam previše srećna i ponosna što vas imam za online i off prijatelje i svaka napisana reč bi bila mala naspram onog što ste vi meni darovali

  18. Ja Veru ne poznajem ni onlajn ni oflajn ali mislim da bi bilo lepo da otvori neki račun na koji možemo dati svoj doprinos njenom obrazovanju. Ako nas stotinak (a verujem da nas ima toliko) uplati 5-10 evra, verujem da joj možemo makar malo olakšati?!
    A evo i jednog zgodnog sajta preko koga bi to možda moglo da bude jednostavnije i gde bi mogli da pratimo kako napreduje:http://www.indiegogo.com/

    • Mioše, ne čini li Vam se da Vaš predlog za finansijsku pomoć gospođi koja je odlučila da u svojoj 53. godini zapčne studije, zvuči, najblaže rečeno neumesno !
      Koliko je samo mladih ljudi koji prolaze ili su „prošli golgotu“ – školujući se… čiji su roditelji , bukvalno, gladovali, uz sva druga finansijska odricanja – dok su školovali svoju decu. Pa, ipak, NISU IZNUĐIVALI POMOĆ – ni od države, ni od bilo koga.A, naročito nisu „surfovali internetom“, niti lukavo „provukli svoju patnju“ očekujući finansijsku pomoć – kako je to, čini se, uradila dotična gospođa.
      Gospođa je udata, ima supruga koji je zaposlen,ima stan…
      Lepo je usavršavati se… ali , ipak, „sve u svoje vreme“ – zar ne ?

  19. Svaka cast Vera. Ja sam iz Subotice, muz mi je sa prijateljem otvorio projektno/edukativni centar i nedavno sam imala predavanje upravo o nasoj yardjalosti, naime kako mi odrasli ne radimo na sebi… Predavanja su besplatna, rado bih Vas upoznala na nekom od njih…Ukoliko Vas zanima, pronadjite nas : balansstudiosubotica@gmail.com
    A svaka cast i Milosu! Ja sam za! Vrlo rado bih nekome platila ostvarenje snova! Bila bi mi cast

  20. Adrijana i Miloše, hvala vam na predlogu koji me je veoma dirnuo, ali u današnje vreme, kad postoji veliki broj bolesnih, pogotovo dece, koja nažalost, veoma često nemaju drugu mogućnost plaćanja lečenja, sem sredstvima koja doniraju ljudi ogromnog srca poput vas, osećala bih se veoma …. .. Iskreno se nadam da ću uspeti da pronađen posao kojim bi uspela sama da isfinansiram svoje studije.
    Adrijana, javiću se na mejl koji ste mi dali.

    • Bez loših primisli, ali…gospođa NIJE UGROŽENA DO MERE KOJA ZAHTEVA „dobrovoljni prilog“Udata je, ima supruga koji je zaposlen, ima stan…
      Čini se da je ova njena „ekskluziva“ pretenciozna…
      Njena „sofisticirana patnja“ je, oprostite na mojoj iskrenosti, prilično jeftina !

  21. Draga Vera,
    hvala što si podelila priču sa nama i što daješ izuzetan i pravi primer svima nama! Samo napred i čestitke na snazi i istrajnosti!

  22. Ne zamerite sto Vam se tek sad javljam… Cekamo da se javite i drzimo palceve za posao!

  23. Nedaj se generacio moja…sve se izdrzi pa ce tako i ovo sve sto si zapocela …samo napred…:)

  24. Za osobu „treba imati meru“ samo da kažem da svako ima svoju „meru“ i „širinu“ kojom meri i shvata svet oko sebe! Verina “ mera“ je meni mnogo bliža i bolje je razumem. Svaka čast Vera! Izgleda mi je promaklo, nisam zapazila šta studiraš?

    • Fakultet za poslovne studije. Žao mi je što postoji ljudi uskih shvatanja. Na svom blogu već četiri godine pišem o uspesima i padovima baš iz želje da svojim iskustvom pomognem drugima. Nekome ono može da bude podstrek, nekome da ukažu na put kojim možda ne bi trebali da idu. Kako god, poraz nikada nisam prihvatala i uvek sam nastavljala dalje sa još većom snagom i željom da istrajem u naumu. Hvala na razumevanju!

  25. Nijedan komentar ne moze uciniti lose Veri koliko je ona borac i koliko upornosti je utkala u sve predhodno, zarad cilja.
    Verka, puna podrska.
    Ti si primer da se sve moze.
    Ko samo sedi i kenja, ups, prica niz vetar, a nema nikakvu svoju pricu, besprotrebno je uzimati ga za ozbiljno.

    Nastavi, dajes nadu i meni! Hvala ti!

  26. Imala sam čast upoznati jednu ženu u penziju kojoj se ta penzija nije naročito svidjela. Onda je ona upisala talijanski i završila brži neki kurs. Otišla je studirati u Italiju i postala restaurator tkanina i to vraški dobar. Vjerujem da su se mnogi podsmijehivali tijekom njenog puta, ali mislim da im je svima pokazala da nikad nije kasno. Drago mi je što postoji još žena koje su spremne dokazati svijetu da nije uvijek ispravan onaj ustaljeni redosljed: škola – posao – brak – djeca i da nikada, ali uistinu nikada nije kasno ostvariti svoje želje i snove. Želim ti sreću Vera na tvom studentskom putovanju.

    • U potpunosti se slazem s Vasim komentarom. Uvek je PRAVO vreme. Imam 52 godine, upisala sam 2013 Visoku zdravstvenu skolu u Zemunu i evo polozila cetiri jednosemestralna ispita u prvom ispitnom roku. Imam dvoje lepe i velike dece,( ostvareni , dobri ljudi) i prelepu unuku Milu, naravno i mog divnog , vrednog, pametnog i uspesnog sestrica Nebojsu i……puno divnih, zanimljivih i uspesnih ljudi.

  27. Dragi svi, procitala sam Verinu pricu, potom komentare i evo resila da se prikljucim.
    Naime link o Veri mi je poslao moj sestric Nebojsa . Zeleo je da podelimo ovo njeno iskustvo , kako bismo mogli da komentarisemo. Svaka Vam cast!!!!.
    Kao sto rekoh, nova sam u svemu ovome….

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *