Tango je tužna misao koja se pleše

Nema grešaka u tangu. Ne kao u životu. On je jednostavan, to je ono što čini  tango tako velikim – rekao je Al Paćino u filmu “Miris žene”.

Tango je strast, sreća, tuga, zavođenje, tajna. To je ples koji obuhvata čitav spektar emocija, od bola do ekstaze.

Na pomen tanga najverovatnije pomislite na visoko društvo, čini se da su koraci ovog plesa precizno određeni, da odišu elegancijom pokreta, ali tango je ples improvizacije nastao među običnim, siromašnim ljudima.

Tango je tužna misao koja se pleše, rekao je Enrique Santos Discépolo, argentinski kompozitor i dramski pisac.  Osnovni korak tanga je korak u sebi, počinje kao lagana šetnja a onda zavisi od mašte plesača i njegovog “dijaloga” sa muzikom.

Krajem 19. veka, ka Argentini, obećanoj zemlji, “Zemlji od srebra” slivale su se reke emigranata iz Italije, Francuske, Mađarske i mnogih drugih zemalja. Svi oni bili su puni nade i očekivanja da će u ovoj dalekoj zemlji pronaći svoju sreću.

Ali tamo, uprkos tome što je bilo posla, odjednom je bilo i puno radne snage, a plate su bile prilično loše. Emigrantima su se odjednom pridružili i oslobođeni robovi i svi oni živeli su zajedno u siromašnim naseljima, stvarajući tako jedinstvenu mešavinu etničkih i kulturnih tradicija. Kao i svi siromašni ljudi, zabavljali su se pevajući o svojim tugama, radostima, čežnjama, nostalgiji, usamljenosti. Pesma je bila uteha. A tamo gde se peva, spontano dolazi do plesa i tako je rođen tango.

Foto: tangobohemia.com
Foto: tangobohemia.com

Ne postoje pisani tragovi o poreklu imena ovog plesa, pretpostavlja se da je ime dobio po jednoj vrsti udaraljki koju su koristili pripadnici afričkih naroda. Prvi instrumenti koji su pratili tango bili su harmonika i gitara.

Iako je ples improvizacije, tango ima jedno pravilo – muškarac vodi, žena prati.

Suština plesa je da jedno drugom istraže i dotaknu najdublja osećanja, probude emocije i strast. Oni ne plešu za publiku, tango je intiman ples i koliko god ljudi da posmatra par koji pleše, oni za njih ne postoje.

Tek kasnije, kako je tango počeo da se širi svetom u plesne škole su uvedeni precizni koraci.

U Evropu, tango je prvo stigao u Pariz, vedar i otvoren grad, grad mode i glamura gde je ples uvek imao važno mesto. Odatle je počeo da se širi Evropom. Tridesete i četrdesete godine prošlog veka smatraju se zlatnim dobom tanga.

Zbog toga što veoma često ima veze sa čulnim, tango je bio zabranjivan i optuživan da ima više veze sa erotskim nego sa plesom.

Američki teolog Kembel Morgan govorio je da je tango potvrda Darvinove teorije, odnosno povratak čoveka na nivo majmuna. U isto vreme, u Evropi su sugerisali da hrišćani ne treba da plešu tango, da je ovaj ples ubica porodičnog i društvenog života. Gde god je neko zaplesao tango, imao je problema, ovaj ples se po mišljenju mnogih smatrao nepristojnim.

I dok su ga mnogi osuđivali, Lav Tolstoj je tango video kao himnu anti-kapitalizma jer osobađa potisnute emocije nižih klasa.

Zanimljivo, iako je postao popularan kao ples emocija i strasti, bio čak veoma popularan i u argentinskim bordelima, tango su, kada je nastao igrali samo muškarci. Bilo je to mačo nadmetanje – dva muškarca koja telima prkose jedan drugom a sve u cilju da zavedu ženu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *