Home / Saveti koje niste tražili / Kako kažeš to što kažeš? – 5
Kako kažeš to što kažeš? – 5

Kako kažeš to što kažeš? – 5

Pet je komunikacijskih modusa: emotivni, negujući, upitni, direktivni i prekidajući, koje svesno biramo kada želimo nešto da kažemo. Odnose se na sam proces komunikacije, a ne na sadržaj. Poređani su po stroukovnoj vrednosti, jedinici dodira, pažnje, kontakta. Prekidajući modus je na dnu ove skale. Ipak postoje situacije kada je on najbolji izbor.

Prekidajući modus

Kao i direktivni i ovaj modus služi za izdavanje komandi. Međutim, njegova svrha je da se hitno i bezpogovorno deluje na sagovornikovu akciju i doživljaj.

“Sedi!”

“Pogledaj me!”

”Diši!”

“Prestani smesta!”

Ton je tako podešen da je vrh na kraju gde je uskličnik. Obično se glasnije izgovara. Ali, svakako odlučno, bez dilema, jer se od sagovornika očekuje da samo to izvrši bez ikakvog promišljanja i oklevanja. Nema mesta ni  za reč “molim”. Potreban je uticaj, a ne ljubaznost. Nema razvodnjavanja, ni ublažavanja. Oštro kao u vojsci.

Problemi

Jasno je da je ovaj modus lako pogrešno upotrebiti. Kao i svaki drugi i prekidajući način bira naše ego-stanje Odrasli, ali je izvršni Pozitivni Kritikujući Roditelj. On upućuje naredbu sagovornikovom Pozitivnom Adaptiranom Detetu, otuda taj nadređeno-podređeni doživljaj. I kao kod stvarnih relacija roditelj-dete, ako ne shvatamo kako se kritike upućuju, možemo  postići efekat, ali ostaviti i gorko iskustvo “Ja ne vredim” stava, što nam nije cilj. Ovaj se modus koristi kod svih tipova ličnosti kada su oni u opasnoj situaciji i kada je potrebno intervenisati hitno prekidajuće. Iako često tada mislimo da cilj opravdava sredstvo i da nije trenutak da biramo pozitivno, ili negativno ego-stanje, navežbani komunikator, neće intervenisati iz Proganjajućeg Roditelja ni u tako urgentnoj situaciji.

FreeDigitaalPhotos.net

P.S.

Priča o komunikacijskim modusima, kao i bilo koje uputstvo, deluje komplikovanije, nego kad se primenjuje u životu. Neki će verovatno “dići ruke” od edukacije, jer im se čini  veštačka, duga i teško primenjiva. Nije tako. Kad kupimo bilo koji gedžet, nije nam problem da se obučimo da ga koristimo i kada uspemo, shvatamo koliko je vredelo da se trudimo. Kada je ljudska komunikacija u pitanju, očekujemo da smo rođenjem dobili softver koji nam omogućuje da budemo uspešni i ne bismo da ulažemo trud u edukaciju. Velika je to greška. Da to dokažem, poslužiću se tehnikom pozitivne psihoterapije, koja koristi priče kao sredstvo. Ispričaću vam jednu staru istočnjačku priču koja se zove “Dve polovine života”.

Ponosni vlasnik čuna pozove seoskog učitelja na vožnju čamcem po Kaspijskom moru. Lagodno se protežući pod suncobranom, učitelj upita čunovlasnika: ”Kakvo će biti vreme danas?” Čunovlasnik iskuša vetar, pogleda u sunce, nabra čelo i reče: “ Će bidne oluje!” Zgranut ovim odgovorom, učitelj podigne nos i stade da pridikuje: “Ne kaže se će bidne, nego biće!” Čunovlasnik sleže ramenima. Učitelj zavapi očajno: “Ne znaš gramatiku!!!!” “Šta se mene tiče gramatika?” zapita se čunovlasnik. “Pa time je straćena polovina tvog života”, vrtevši glavom reče učitelj.

ljiljana-jerinic

Ljiljana Jerinić

Kako je čunovlasnik i predskazao, navuku se tamni oblaci, jak vetar podigne velike talase i čamac se stade ljuljati kao orahova ljuska. Tada čunovlasnik upita učitelja: “Znaš li ti da plivaš?” “Ne! Zbog čega bih ja učio da plivam?” reče učitelj. Nacerivši se, čunovlasnik odgovori: “E, onda je straćen ceo tvoj život, jer naš čamac samo što nije potonuo.”

Razmislite dobro šta se vas tiču komunikacijske, socijalne, emocionalne veštine i  zbog čega biste ih vi učili u životu.

Napomena: priča je iz knjige Pesekšijan, Nostrat “Istočnjačke priče u psihoterapiji”, Naučna KMD, Beograd, 2008. str. 158.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

2 comments

  1. Зорица Пелеш

    Драга Љиљо, хвала за ову дивну причу, која ме је подсетила на дивну књигу коју сам давно читала и препоручивала својим пријатељима. „Нолит“ је пре м
    ного година објавио ову сјајну књигу, коју је приредио мој дивни другар Дуле Пајин. Драго ми је да је поново штампана.Посебно ми је остала у сећању прича „Кошуља срећног човека“ и „Педесет година верности“. Требало би, ако је то могуће, да све ове приче објавите, јер су фантастичне . Све оне нас уствари подсећају на „ситнице које живот значе“, а на које ми не обраћамо пажњу јер нисмо ни свесни значења праве комунакције у право време. Велики пољубац Вама и мојој милој Љубучици.

    • Draga Zorice, pošto sam veliki čitač zanimljiva mi je ideja da se priče koriste kao intervencija u psihoterapiji. Usmena predanja su prošla mnoga prečišćavanja i u njima je uvek lako naći opšteljudski sadržaj, te kada sam ugledala ove priče shvatila sam da su „pun pogodak“. Drago mi je da Vam se dopala ideja. Delim sa vama oduševljenje koliko su mi bliski neki daleki, nepoznati prostori i koliko je savremenog u njima. I Vama pozdrav i osmeh i od Ljubice i od mene

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*