Home / Saveti koje niste tražili / Ima li tolerancija granice?
Ima li tolerancija granice?

Ima li tolerancija granice?

Čak i kada se ljudi slože da je alkohol štetan po zdravlje, nema slaganja oko toga gde da postavimo granice, kolika tolerancija je najbolja, koja preterana, a koja nedovoljna. Sve zavisi i iz čijeg ugla se ocenjuje. Nema jednog i jednostavnog odgovora.

Trpeljivost

Pojam tolerancija dolazi od latinske reči tolerare, što znači podnositi, trpeti, dopuštati. U psihološkom rečniku, tolerancija se definiše kao podnošljivost, trpeljivost, ali se tu misli na dve stvari. Prvo je to podnošljivost dejstva draži, sposobnost da se u nekom vremenskom periodu i opsegu ne reaguje na njihovo dejstvo. Onda govorimo o toleranciji na frustraciju ili agresiju. Drugo značenje se odnosi na opšte sadržaje (načine verovanja, mišljenja i ponašanja) gde tolerancija ukazuje na širinu i gipkost ličnosti. Nasuprot dogmatizmu, tolerantna ličnost je u stanju da razume i podnese drugačija shvatanja. Ovaj tekst se bavi drugim značenjem.

Netolerancija je protivljenje nečemu što nam smeta, ali tolerancija nije dopuštanje nečega što nam ne smeta. Kažemo tolerišemo nečije zakašnjavanje, ali ne i da tolerišemo nečije stizanje na vreme. Naša reč za toleranciju je trpeljivost, jer tolerancija nije bilo kakvo dopuštanje, to je trpljenje, podnošenje nečega što nam smeta.

Ravnodušnost

Iako je Somerset Mom verovao da je tolerancija drugo ime za ravnodušnost, mi ne samo da trpimo nešto što nam smeta, jer nemamo svoj stav, nego je naš stav zapravo jasan: ne odobravamo, ni ne prihvatamo to. Kad Gete kaže da je tolerancija uvreda, on upravo misli da tolerisanje nečijih mana odaje nebrigu, a ne velikodušnost. Neke roditelje ne interesuje kakvo je dete u školi, s kim provodi vreme van kuće, kad dolazi kući, ali to nije tolerantan roditelj. Detetu je jasno da je takav roditelj zapravo nezainteresovan za njega i biće povređen, a ne oduševljen roditeljskom reakcijom. Devojka koja je potpuno nezainteresovana s kim se njen dečko viđa, komunicira ne toleranciju, nego nezainteresovanost za mladića. Tolerancija je tako naše dobrovoljno, aktivno podnošenje nečega što nam se ne sviđa, a što ne moramo da trpimo ako nećemo.

Foto: mrwazim.com

Foto: mrwazim.com

Loše-dobro

Nemaju svi isti stav u nekoj konkretnoj situaciji da li je dobro ili loše biti tolerantan, čak i pojedinac može vremenom da promeni svoje mišljenje. Većina bi rekla da je besmisleno da dete krije od svojih roditelja da puši, da bolje da su roditelji tolerantni pa da deca puše pred njima, a ne krišom. Naročito ako to “dete” ima pedeset godina. Ali, šta ako dete ide u osnovnu školu? Da li je dobro tada da je roditelj tolerantan? Izgleda da ni tolerancija nije obavezno dobra ili loša, već zavisi od mnogo faktora.

A zašto bi netolerancija bila loša? Umesto da dopustimo nešto što nam se ne sviđa, zašto ne bismo uložili napor da to sprečimo? Uostalom u društvu postoji čitav niz ponašanja koje ne da tolerišemo, nego kažnjavamo: kriminal, narkomanija, nasilje…A šta je sa religijom? Netrpeljivost crkve prema neistomišljenicima  smatra se pozitivnim u mnogim sredinama. Pa i nauka je netolerantna, jer postoji samo njena istina. Profesor ne može biti tolerantan, pa učenicima pričati naučne neistine. I netolerancija, kao ni tolerancija,  nije a priori dobra ili loša.

Vrlina

Zašto onda prikazujemo toleranciju kao vrlinu? Ako zamislimo svet u kome je sve po našem ukusu, pitanje je koliko bi nam to prijalo, kad bi nam dosadilo. Raznovrsnost je osnova svekolikog življenja, te je potrebno da postoje i stvari koje mi ne prihvatamo. Tu je tolerancija neophodna i vodi društvenom progresu. Ako želimo da živimo u grupi, moramo da prihvatimo da ne bude uvek po našem, a takav stepen tolerancije treba očekivati i od drugih članova grupe. To je načelo zajedničkog življenja.

Kriterijum

Glavni kriterijum za određivanje da li je neka tolerancija dobra ili loša, za pohvalu ili za osudu, jeste da li neko ponašanje ugrožava nečija prava ili slobode. Škakljivi teren. Kad god pričamo o slobodama, svi vrte glavom kako “obaramo Hegela”, ili filozofiziramo. Ovde začinjemo raspravu i preterane tolerancije, kada se neko poziva na slobodu, a tim ponašanjem ugrožava i sebe i druge. Šta onda? Obavezno nošenje pojaseva tokom vožnje doživljava se kao ugrožavanje nečije slobode izbora, bez svesti  koliko je to opasno u saobraćaju. Da li je onda i tolerancija prema vožnji u pijanom stanju preterana?

ljiljana-jerinic

Ljiljana Jerinić

Razlike

Još je komplikovanije kod etničke tolerancije. Tu se misli na otvorenost prema različitostima. Očekuje se od pripadnika različitih nacija, kultura da poštuju jedni druge, da ne prisiljavaju jedni druge da usvajaju tuđe običaje, ukoliko se sa time ne slažu, ali da slobodno međusobno komuniciraju. Ovde nemamo tolerisanje postupaka, nego grupa. Poziv na toleranciju sada je više od poziva na trpljenje.To je poziv da različitost ne bude predmet osude, jer ono što je drugačije nije automatski ni bolje, ni lošije.

Bon-ton

Da li to znači da je onaj koji ima lepe manire i ponaša se po bon-tonu tolerantna osoba? Ne. Istina je samo da pridržavajući se bon-tona osoba iskazuje poštovanje prema pravilima uzajamnog ophođenja, ali to nije automatski i trpljenje. Da li je tolerancija isto što i ljubav ili altruizam? Ne, ni to ne treba izjednačavati. Bez obzira što kad nekoga volimo vodimo računa o njegovim osećanjima, stepen ljubavi  i poštovanja ne prejudicira stepen pokazane (ne)tolerantnosti.  To se najbolje vidi u konfliktima. Kada dve osobe ili dve grupe imaju ciljeve koji se međusobno ne mogu uskladiti, najvažnije je da znaju šta je tolerancija  i njene granice. Tolerancija neće ukinuti konflikte – ona će samo odvesti ka asertivnosti, odnosno konstruktivnom načinu rešavanja, gde ćemo uvažavati prava i slobode i drugih, ali nećemo ugroziti ni svoja.

Učenje

Tolerancija se uči. Najlakše se uči življenjem u tolerantnoj sredini. U porodici je potrebno da razvijemo samopoštovanje, nezavisnost, sigurnost u sebe, aktivan odnos, upornost, ličnu hrabrost svih članova bez izuzetka. Kasnije, to treba da se uči u školi (građansko vaspitanje je imalo šanse da to bude glavni predmet). Pa u društvu u celini se nastavlja učenje. U arhitekturi društva neki segmenti, naravno,  imaju veći uticaj pa i odgovornost, kao što su sredstva javnog informisanja. Ipak, kako rastemo, sami smo sebi najbolji vodič kroz život. Bez obzira u kakvom okruženju živimo sada, u kakvoj smo porodici rasli, sami smo najodgovorniji da li funkcionišemo kao tolerantna ili netoleratna ličnost.

Ukoliko želite više da saznate o toleraniciji, potražiti knjigu Popadić, Dragan: “Tolerancija”, IP Žarko Albulj, Beograd, 2003.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*