Tron

Gledala sam, prošlog vikenda, decu koja se takmiče u triatlonu. Takmičenje za mlađe osnovce, dakle imali su, otprilike, između 7 i 11 godina. Triatlon je, podestiću vas, izuzetno teška disciplina, gde se u jednom delu trke vozi bickila, u drogom se pliva, u trećem trči.

Tridesetak dece, šezdeset roditelja. Plus treneri, ostala šira i uža rodbina, organizatori. Rekla bih, dovoljan broj odraslih ljudi, da bar neko od njih shvata da je jezero u kom su plivali ledeno, da je to teška disciplina, sastavljena od tri potpuno različite, i da, što je najvažnije – pobeda nije merilo uspeha.

Neke tate su trčale pored svoje dece i bodrile ih probranim povicima:“Brže, brže!“ Pritisak na tu decu, bio je ogroman. „Pobedi, popni se na tron!“ – da li je to mantra 21. veka?

Nekako, po završetku te trke, počeo je meč za finale Vimbldona. Idol Srbije izgubio je u finalu, razočarenje je bilo, čitam, ogromno. U uspeh se ne računa dolazak do finala, uspeh je samo pobeda, samo tron?

Kada se to dogodilo? Kada su deca krenula da se takmiče, kao odrasli? Kada je uspeh prestao da bude samo učestvovanje na takmičenju? Kada su deca u sportu postala naš najveći izvozni projekat?

Katarina Milićević
Katarina Milićević

Nije da do sad nisam viđala ambiciozne roditelje, ne mislim da je sama ambicija nešto loše, ali nikad nisam videla tako surovo takmičenje, u kojem su deca pod pritiskom, i svih spoljnjih faktora i roditelja, i svih koji očekuju slavlje pobednika. Neka se arena isprazni, dolaze novi gladijatori. Dah gubi samo masa, koja ne prašta onima koji gube. Zašto se sve to meni baš ni malo ne sviđa?

Autor: Katarina Milićević

3 comments

  1. Imala sam , svojevremeno, priliku da na delu vidim to o čemu govoriš..stariji sin je trenirao košarku 4 godine…nekako se poklopilo sa uzrastom o kome pišeš, oko 10-14 godina…ništa ne vredi što smo imali dva pšristojna trenera, koja su iz sve snage pokušavala da obuzdaju roditelje..kad su klinci počeli da se zvanično takmiče, a imali su baš uspeha, jedne godine im je klub bio prvak Srbije, i vicešampion SCG, svi kao da su poludeli…upadanje u teren, psovanje sudija, urlanje, izazivanje roditelja protivničkih igrača…i istovremeno neopisiv pritisak na decu, koja su samo htela da se igraju košarke…samo jedan iz te generacije je postao pravi igrač, sad je i standardni reprezentativac Srbije..njega su roditelji poslali u 16-oj godiini u Španiju valjda, prekinuo ovde školovanje, i oni posle otišli za njim..a ostali, naročito oni čiji su roditelji najviše maltretirali decu , ti su pukli, i više valjda loptu u ruke nisu uzeli…srećom, moje dete je videlo da nije vrhunski igrač, ali je naučilo šta je disciplina i kolektivni duh..a ja sam videla šta su alavi i preambiciozni roditelji ..

    • Na žalost Dejan Musli još uvek nije ni standardni reprezentativac, niti je dovoljno realizovao najavljivani potencijal!

  2. U redu, moja greska, nije standardan reprezentativac, ali to bas i nije srz ovoga sto rekoh..radi se o tome da precesto vidjamo, i sve vise te roditelje koji nisu ostvarili sebe, pa sad vezbaju na sopstvenoj deci…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *