Crvenka, gde je to? (Priče iz Crvenke – prvi deo)

Vikend naselje Crvenka ima neobičan položaj. Vazdušnom linijom je bliže centru Beograda od Neimara, Voždovca, Senjaka, Dedinja ili Zvezdare. Svega 3 km od Kalemegdana, a na 10 min od centra Zemuna. Sad sigurno zamišljate ulice, asfalt, zgrade, automobile…pogrešno. Ovde su srne, lisice i zmije domaće životinje. Kako ? Pogledajte kartu.

Pogled na belu kalemegdansku tvrđavu iz Crvenke  je možda najlepši ugao gledanja na Beograd, а nije ni na jednoj razglednici zabeležen! Obično nam gradove prikazuju iz ptičje perspektive, tako je najpreglednije. Tog ugla nema u iskustvu naših predaka, jer se čovek tek u 20. veku vinuo u nebo. Da li ste se nekad zapitali kako su svi  ti osvajači Beograda videli dа on ima dobar geografski položaj? Šta su gledali?

Uđimo u čamac ili sa obale Crvenke pogledajmo nizvodno. Bele zidine Singidunumа na fićir bajiru-brežuljku za za razmišljanje nestvarne su, naročito u jutarnjoj izmaglici. Kalemegdan je stvarno gorostasan breg! Iskonska lepota ne da nam da dišemo! Deo smo ovog predela kroz prostor i vreme, jer u nama igra nataloženo iskustvo predaka.

Vratimo se karti Beograda. Desna obala Dunava je ukroćena zemunskim, novobeogradskim, pa dorćolskim kejom. A leva? Na karti je to zeleni pojas širine od 800 do 2000 metara. Tek tada se nalazi nasip.  Kako to izgleda u stvarnosti, iz obične ljudske perspektive?

Penjemo se uz nasip da vidimo šta je sa druge strane. Ako je vodostaj visok, voda je do vrha, možda čak i preti da se izlije. Ako je nizak, ne vidi se sa nasipa reka od šume vrba. Jako čvornovata, stara, debela stabla, razbarušene krošnje sa sitnim srebrno-zelenim listovima liče na maslinjak. I što više tražimo razlike, više vidimo sličnosti. Naročito leti, uz treperenje vazduha nad zemljom, tiho zujkanje šume i miris livadskog bilja.

c2

Odavde možemo ili pešice-peskovitim putem izrovarenim od poslednje poplave, ili čamcem-nekim od nepresušnih kanala i mrtvaja. Potpuno je različito.

Pešice brzo prođemo obodom šume vrba i stignemo u šumu topola. Na velikoj  površini posađene su topole, onako pod konac, planski. Stabla su vitka i visoka 20-30 metara, vrhovi se povijaju, čini se da će se slomiti pod udarima vetra, srcoliki listovi se vrte uz jak šum, ali ne otpadaju lako. Stabla su obraslaа gustom, divljom lozom i  kupinom, tako da se svetlost teško probija. Čak i koprive i druga trava rastu  preko glave.

c3

Iako је tlo peskovito, lako propusno, neki delovi puta su stalno blatnjavi, jer tu sunce nikad ne dopire. Uh, u šupljem stablu је roj stršljena! Žabice brzo uskaču u barice, za njima nečujno otklize barske zmijе. Poljski crvenouški miš pretrčava. Šta se ono zabelelo u obliku srca tamo u šumi? Neko preplašeno lane nestaje pre nego što ga prepoznamo. Da nije  pre nas neko već prolazio, lako bismo se izgubili u ovakvoj šumi kao da је tropska.

U maju ovde ne sme da dolazi niko ko je alergičan na cvet topole, nijedan antihistaminik ne može da se bori sa tom koncentracijom. Iako је proleće, sve је tada belo, kao usred najveće zimske mećave lelujaju mace, zemlja je posuta paperjem koje se pri hodu podiže u kovitlac. I tako danima i noćima.

Da probamo čamcem? Evo tu је privezan tipičan dunavski čamac: uzan, drveni, sivkasti, ravan kao lavor, jer su plićaci muljeviti. Maže se bitumenom radi izolacije, ali često bez uspeha. Zato prizor da dok jednom rukom upravlja čamcem, drugom izbacuje vodu, uobičajen je modus vivendi veslača. Vožnja kroz kanale inače isključuje korišćenje motora, samo se vesla.

c4

Kanali koje čovek napravi, ma kako zapušteni bili, nikada ne mogu ovako divlje da izgledaju.  Dok plitki čamac klizi kroz vodu boje oranja, ne razlikujemo se od avanturista koji istražuju džungle u Amazoniji. Nagnuta stabla obrasla lozom samo što ne dodirnu vodu i ptrepreče nam put. Sa lokvanja posmatraju nas žabe. Zmije plivaju tek izdignutih glava i vijugavog tela. Vilin-konjici sa bambusa sleću na ivicu čamca ili ispružen prst. Stenice gazivode  hodaju po površini vode kao kakve akrobate. Komarci se оvdе legu. Zvuci kreketanja, zujanja, kreštanja, pljuskanja, uz šum vesala i miris memle.

Kojim god putem da pođemo, stignemo na isto mesto – vikend naselje zaljubljenika u reku i divljinu. Ko to pravi kuću u koritu reke? I kakve su to kuće kad u njih voda ne uđe? Svako se osmehne kad ugleda kućice popnute na štule, kao da se spremaju za karneval. Sojenice, baba-Jagina kućica na nožici.

c5

U neobičnom  naselju, neobični stanovnici. Najživlje је leti, u sezoni raspusta i godišnjih оdmora, jer tada se svi sjate da uživaju u hladu. Postoje i stanovnici kojima оvo nije vikendica, koji su tu preko cele godine. Za vreme poplava čamcem se dovezu do ulaza u kuću, ploveći preko potopljenih оgrada, оzidanih roštilja, teniskih terena, šupa…Кad sneg zaveje, uz zvuk zvona zemunske crkve, оtkrivaju koje su zverke noćas оstavile trag. Zašto tu žive? Razlozi su razni: razvedeni, starci koji su mladima оstavili  svoje gradske stanove, izbeglice, ali i zaljubljenici u pecanje, ekolozi, lovci, umetnici i boemi svih vrsta, čudaci, usamljenici…

c6

Nije lako čoveku 21. veka da ovde živi stalno: bez prodavnica, bioskopa, crkava, bolnica i groblja…  Većina kuća, mada ne sve, ima struju, ali samo mali broj ima vodovod, kupatilo, bojler, belu tehniku, televizor. Struja је često slabog naponа i isključuje se, posebno kad je kiša i grmi. Voda za piće ? Neki imaju pumpe u dvorištu, koje vuku vodu sa 30-40 metara dubine. Ali, iako to nije direktno dunavska voda, pitanje je koliko je ispravna. Teški su ovde uslovi za život, te mogu samo prekaljeni da opstanu. U narednim pričama upoznaćemo vas sa nekima od njih.

Piše i ilustruje: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *