Home / Kafa sa tetkom / “Neću zimu u Beogradu” iz zbirke “Priče za laku noć”
“Neću zimu u Beogradu” iz zbirke “Priče za laku noć”

“Neću zimu u Beogradu” iz zbirke “Priče za laku noć”

Vrabac Nebojša se celo leto igrao sa drugarima u dvorištu. Za pravljenje kućice-gnezda u krošnji trešnje nije odvojio puno vremena. Ali letnje noći su tople i zvezdane, pa je bilo lako naći prijatno mesto za spavanje. Problemi su nastali sa prvim jesenjim kišama. Kućica koju je sklepao prokišnjavala je na sve strane. A tek vetar! U jednom naletu oduvao je ceo krov.

Keruša Ljiša, videvši ga prokislog, reče da je vrag odneo šalu i da ne sme sa takvom kućom da čeka snegove i košavu.

-Pa ja neću ni da čekam zimu ovde u Beogradu.

-A kuda ćeš?

-Idem na jug kao i ostale ptice.

-Hm, hm…-sumnjičavo je Ljiša zavrtela glavom – A kad misliš da podješ?

-Odmah sutra.

– Onda ću okupiti družinu da se oprostimo. Dodji pred moju kućicu u pet! – doviknula je i otrčala.

Nebojša je čitav dan proveo zamišljajući kakva ga uživanja čekaju na jugu…kao on u čamcu, a sunce upržilo. Jedno krilo umočio u vodu, pa se prska da se osveži. Hop…Šta je to? Žuti listić pade mu na glavu i podseti ga da je vreme da se pozdravi sa drugarima.

Pred Ljišinom psećom kućicom bila je već cela družina. Mačak Vukašin  na krovu drema. Mišica Ksenija se odmah priljubila uz Nebojšu nežno ga milujući  po glavi. I bubamara Sonja i pužić Marko su se gurali da budu što bliže. Jedino je Nikolica se ljuljuškao samozadovoljno u pupoljku zimske ruže, kao u kakvoj kolevci. A leptirica Nadja je uvežbavala osmice, spremajući se za čas tanga.

-Nadjo, dosta je. Plesa će biti tek kad stignu cvrčci-muzikanti – zamolila je Ljiša.

Nadja je i dalje zanosno plesala.

-Naaadjoooo!!!

Nevoljko se spustila na prvi listić, samo je nožicama i dalje cupkala u mestu.

-Deco, Nebojša ima nešto važno da nam saopšti. Saslušajmo ga.

-Rešio sam da sutra putujem na jug – svečano će Nebojša – Ne popravalja mi se kuća, zimu baš i ne podnosim, te idem u toplije krajeve. Vratiću se na proleće.

-Oooo, kako ćemo mi bez tebe? – rastužila se mišica Ksenija.

-Vidi da li na tom jugu bubamare imaju pege – zamolila je Sonja.

-A kako ćeš da ideš na jug? Odskakutaćeš? – podsmešljivo će Vukašin.

– Ne, leteću. Ja sam ptica.

-A na kojoj strani je jug? – zamisli se pužić Marko.

Svi zbunjeno pogledaše u Ljišu.

-Čekajte, da se orijentišem – zbunila se i Ljiša – mahovina raste na severu…hm,hm, ali ovde nema mahovine. Godovi na panju su uži na severu. Ma, šta pričam nema ni panjeva… Čekajte, znam gde ću naći sve odgovore. Uzeću enciklopediju – i ode u kuću.

-Ja sam se juče popeo uz zid Ljišine kuće, sunce me je obasjalo i bilo mi je toplije. Da jug nije onda na gore, pravo u vis? – pita pužić.

-Da vidimo šta kažu knjige – Ljiša otvara debelu knjigu i čita – Evo sadražaj: orijentacija u prostoru. Aha, strana 24. Ljudi se u prostoru orijentišu tako što posmatraju izlazak i zalazak sunca, jer sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu.  Ako se licem okrenemo ka zapadu i raširimo ruke, leva ruka pokazuje gde je jug…. Eto, samo treba da sačekamo zalazak sunca.

– Ja moram na spavanje kad sunce zadje, ja sam dnevna buba, ne mogu da čekam sa vama.

-Imam ideju! U Djoletovom dvorištu sam videla laste kako se užurbano pakuju. Zašto ne ideš sa njima na jug, kad one znaju put?

Tako je i bilo. Ujutru kada je sunce izlazilo jato lasta je uzletelo, a i Nebojša sa njima, pokušavajući da zapodene razgovor.

-Za koliko minuta stižemo na jug? – upita prvu lastu.

-Minuta? Pa, mi letimo u Južnu Afriku, dete moje. Putujemo nedeljama.

Nebojši se zavrte u glavi i jedva održa ravnotežu. Krila su ga već bolela, a tek je stigao do ćoška ulice. Od iscrpljenosti pade u jedan kamion koji je čekao na semaforu zeleno svetlo.

-Kad mogu ljudi da se voze prevoznim sredstvom, što to ne bih i ja to učinio. Na njegovu sreću, kamion je putovao u  Leskovac.

Kad je stigao na odredište, Nebojša proviri  radoznalo, očekujući plažu i more, ali ugleda samo neko dvorište koje je ličilo na ono beogradsko. Do njega doskakutaše vrapčice: Dina, Mila i Jana.

-Je li ovo jug? – pita Nebojša.

-Zavisi odakle dolaziš.

-Pa iz Beograda.

-E onda jeste jug.

-Jupiiii, uspeo sam… brr, ali ovde vam je nešto hladno.

-Da najavili su sutra sneg.

– I NA JUGU PADA SNEG? Zašto ptice uopšte lete na jug?

-Na jugu Srbije pada.

Kada su shvatile da Nebojša nema gde zimu da provede, vrapčice su ga primile u svoju kuću.

Iako mu je bilo lepo, naročito kada bi se igrao OKOŠ BOKOŠ, Nebojša se sa tugom sećao svojih beogradskih drugara. Naučio je da vrapci nisu ptice selice.

Kako se vratio u Beograd? E, to je već neka druga priča. Dosta je za večeras, vreme je da se spava, vrapčiću moj.

LAKU NOĆ!

Piše: Ljiljana Jerinić, psiholog

One comment

  1. Još jedna „laka“ priča koja odgovara na teško pitanje: Ko sam ja?
    Pošto ovo pitanje postavljamo često sebi čitavog života, mora da je moguće naći i odgovor!
    Ironija je da u detinjstvu, kada najmanje poznajemo i sebe i svet, uvereni smo da je odgovor lak, jer verujemo u svoju svemoć. Vrapčiću Nebojši je tako dovoljno da zna da je ptica.
    Sa životnim iskustvom identitet nam je sve krhkiji i sve smo nesigurniji. Šta znači poznavati sebe? Da li je to biti „intiman“ sa svojim mislima, osećanjima, nadanjima, strahovima…. Da, ali ne samo to. Nekako je mudro imati rastegljivu definiciju sebe. Bolje se biti elastična, savitljiva vrba, nego gordi, kruti hrast, dok duvaju „vetrovi života“. Dobro je da sačuvamo balans potencijala i okolnosti, praveći stalne pozitivne dezintegracije sosptvenog identiteta.
    Naravno, sve ovo je lakše reći, nego učiniti.
    A ova priča, na način koji može da shvati predškolsko dete, sve ovo govori.
    Uživajte u uspavljivanju svojih naslednika.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*