Home / Kafa sa tetkom / “Hoću nešto da ti poklonim” iz zbirke “Priče za laku noć”
“Hoću nešto da ti poklonim” iz zbirke “Priče za laku noć”

“Hoću nešto da ti poklonim” iz zbirke “Priče za laku noć”

Bila je sredina marta. Kraj tek rasušenih visibaba, u baštama se širila žuta jagorčevina i šafran, ali je žbunje i drveće još spavalo zimskim snom.

-Vreme je za priču, -rekla je Ljiša.

Nađa je imala muziku u glavi, Vukašin je smišljao međioničarski trik, Nebojša je bio na zamišljenom putovanju, Kseniji je nadolazila pesma, Sonja se pitala kako to irvasi Deda Mraza mogu da lete, Markić je šetao bez kuće na leđima, a Nikolica je dremao.

-Izgleda da ipak nije vreme, – Ljiša je već htela da nađe svoj program, kad se Sonja javila.

-Ja želim da čujem priču.

-Je li priča na engleski zub? – pitala je Nađa.

-Misliš na engleskom jeziku? Ne, nije. Danas sam htela da vam ispričam nešto što mi se juče dogodilo.

-Hoćemo, -zagrajaše svi.

-Neobično topao dan me podsetio da pažljivije razgledam biljke u dvorištu. Ja verujem da i biljke imaju dušu koja se zimi povuče u koren, -započe Ljiša priču. – zato u proleće razgovaram sa nežnim izdancima kao da su bebice. Posebno obilazim trešnju. Ona je naše letnje drvo. Setite se kako je vrelih dana lepo sedeti u njenoj hladovini. A tek plod? Slađi je od meda, sočniji od pomorandže, crveniji od ruže. Meni se čini da je to posebna trešnja, kakve na svetu nema. U ovo doba godine ona obično još spava. Nešto me ipak vuklo da pomilujem njenu izbrazdanu koru i proverim da li su kolone mrava krenule u osvajanje vrha. Dok sam prilazila, zaslepeo me je zrak sunca koji se kao kroz ogledalo prelamao. Šta je to? Neki broš na

centralnoj grani? Možda ga je svraka ispustila noseći ga u gnezdo? Možda su ga deca zaboravila u igri? Bio je od jantara, ćilibara, sa jedne strane staklast, a sa druge tamno narandžast. I presijavao se na suncu kao da se uselilo hiljade zvezda u njegove šare. Htela sam da ga uzmem i razgledam, ali, gle, bio je zalepljen. Odjednom mi se učinilo da struje biljni sokovi kroz stablo i kao da čujem reči: “Tvoj je, samo tvoj”. Odmah sam znala da je to trešnjin prolećni poklon, skamenjen sok života, trešnjina smola. Evo ga, pogledajte, lepši je od najlepših draguljarskih rukotvorina. I poklon je ljubavi. Pa neka mi neko sad kaže da i biljke nemaju dušu!

Svi su poželeli da pomiluju stablo trešnje i izgovore joj prolećnu dobrodošlicu.

-Sad možemo da odigramo LASTE PROLASTE, -Vukašin je imao ideju koja je odmah prihvaćena.

-Posle ćemo da slušamo Vivaldijevo “Proleće”, tu je novi CD – dodala je Ljiša.

Jesi li ti primetio šta se sa biljkama zbiva u svako godišnje doba? Ne, ne sada. Sklopi oči, pupoljčiću moj i sanjaj nešto lepo. LAKU NOĆ:

Piše: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

One comment

  1. Bez biljaka ne bismo opstali. One su nužna karika u ekosistemima. Živa su bića. Ipak, kao vrsta osećamo se superiorno u odnosu na njih. Ova kratka priča nas podseća da usmerimo pažnju i na biljni svet, iako nije Dan naše planete. Kao i kućni ljubimci i biljke oplemenjuju naš život. Glad za stimulacijom možemo da ublažimo u kontaktu sa živom prirodom, razmenjujući stroukove – “tople pahulje” sa vrstama koje nisu homo sapiens. Deci je lako preneti ovo saznanje. Zahvaljujući animizmu zbog koga predškolsko dete veruje da sve oko njega, i živa i mrtva priroda ima dušu, priča o trešnjinom poklonu je potpuno prihvatljiva.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*