Home / Kafa sa tetkom / Odluke
Odluke

Odluke

– I, šta ćemo sad? Da li da joj dajemo mleko ujutru, ili ne? – ovim pitanjem me zaskočio muž, prošle nedelje.

– Otkud znam? Kako ja to mogu da znam, i na osnovu čega da zaključim? Iskreno, lakše bi mi bilo da mogu bilo kome da verujem… – pokušavam da odložim donošenje odluke.

– Ti si ovde šef, kako ti kažeš, tako ćemo. – ne da se ni muž. Mnogo volim kad me imenuju za šefa, što uglavnom znači da imam odgovornost ako pogrešim. Na ovu sam se bananu u životu toliko puta okliznula, a čvoruge mi još nisu zarasle.

– Ne znam, ‘ajde da sačekamo, da vidimo šta će biti ovih dana… – odlaganje odluke, razvlačenje u nadi da će se problem sam od sebe rešiti, ili da će ga neko drugi, nemam pojma više ni ko, rešiti umesto mene. Još jedna banana.

– Ustvari, da ovde može da se kupi bilo kakvo mleko iz uvoza, ja bih ga kupila, ali nema… – konstatujem sama za sebe, ne verujući da to stvarno izgovaram.  Ja, koja sam protivnik globalizacije, ja, koja sam iz lokalpatriotskih razloga prešla na „Megle“ mleko, umesto „Imleka“, ja koja verujem u domaće jabuke, i ne verujem u uvozne pomorandže i jagode „dve u kilo“… dođoh do toga da želim mleko iz uvoza.

Kako sam dovde stigla?

Dovelo me.

I ostavilo.

Nisam stručnjak za mleko.

Ne razumem se ni u aflatoksine, ni u način prerade, jedino znam da sam na domaće kravlje mleko, fabrički neobrađeno, alergična, a na trajna mleka nisam, iz čega sam poodavno izvela zaključak da sve to što je u tetrapaku i nije baš sasvim mleko.

Nisam stručnjak ni za pravo.

Ne razumem se, ne znam ko je kriv, ko nije, ne umem ni da pročitam brojeve koji stoje ispred valuta za čiju je krađu neko u novinama optužen.

FreeDigitalPhotos.netSamo znam mnogo ljudi koji su bez krivice krivi odležali u pritvoru, dok su novine i tv-dnevnici objavljivali njihove slike, na kojima su izgledali i bili predstavljani kao Čarls Menson i družina.

Nisam stručnjak ni za medicinu.

Uopšte ne znam koja je koja bolest, kako se i gde leči, koliko košta lečenje, kako se vrši transplantacija, ne umem da razaberem da li je hitnije da pomognem Janku, ili Sofiji, ili Anđeli, a njihove slike mi ostaju dugo u očima, deci je potrebna pomoć, ja ne mogu svima da pomognem, a ne znam kome bih pre, i na osnovu čega da donesem odluku.

Samo znam da je Danica umrla, dok je čekala transplantaciju srca, i da je sasvim malo novca nedostajalo da se život te devojke spasi.

Osećam se nemoćno, osećam se glupo, osećam se poniženo.

Ne umem da donesem odluku, ne verujem svim podacima koji mi se nabijaju na nos, ne želim da podležem histeriji, ne želim ni da čekam da problem prestane ili nestane sam od seb, izjeda me osećaj krivice, što ne činim dovoljno, što nisam sigurna u ispravnost onoga što činim, što bih da verujem, nekome, ali ja više ne znam kome.

Katarina Milićević

Moj osećaj nemoći, poniženosti i krivice počinje da se pretvara u bes.

Zato što postoje ljudi koji primaju platu da znaju ovo što ja ne znam, i da mi daju ispravnu i celu informaciju, a oni to ne rade. I zato što znam da niko od vas koji ovo čitate ne zna isto koliko ne znam ni ja, ali svi ćutimo, svi čekamo, svi odlažemo.

Jeste li i vi besni?

Autor: Katarina Milićević

One comment

  1. Pravo pitanje, Katarina.

    Besni smo svi. Besna je svesna manjina jer uviđa u kakvom ozbiljno degenerisanom i impotentnom društvu živi. Besna je beslovesna većina jer duboko negde ta većina oseća da je nešto žulja, da je impotentna, pa mora da bude bahata, alava i amoralna jer ne zna kako da taj feler prikrije. A pritom i ne zna drugačije.

    Svako od nas mora da pokaže bes, kako god zna i ume.
    Ne ono impotentno mrmljanje sebi u bradu kad stojimo u redu, ne coktanje i zgražavanje sa komšinicom Micom uz jutarnju kafu, nego dizanje glave i pobuna protiv nepravde, ljudske gluposti, nemoralnosti, nasilja, neodgovornosti, bahatosti i nesposobnosti.

    Svi ovi cirkusi sa otrovnom hranom su samo dali živopisan uvid u septičku jamu u kojoj se davimo, jer gutamo već decenijama nemoć i bes. Jer nemamo hrabrosti da kažemo dosta. Ne da se bunimo sa vilama i motikama na ulici, nego svako od nas za sebe, u svom domu, mora da napravi svoj mali prevrat.

    Ja se ne čudim ponašanju onih na vlasti, kako kod nas, tako i u bilo kojoj drugoj zemlji, jer ih ne smatram ljudima. Ali se nakon svake otkrivene „afere“ (a to mu dođe svake druge nedelje) čudim koliko smo impotentni i koliko ne marimo za svoj život.

    Ovde se radi o našem životu, hrana je u pitanju, a mi smo već zaboravili na problem jer se Stanija opet slikala bez gaća a Sulejman je zabrinut što je Hurem u komi, pa nam je to malo odvuklo pažnju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*