Home / Kafa sa tetkom / „Neću svetlost dana“ iz zbirke „Priče za laku noć“
„Neću svetlost dana“ iz zbirke „Priče za laku noć“

„Neću svetlost dana“ iz zbirke „Priče za laku noć“

Ovo je priča o pčelici Nikolici:

Ne zna se kako, ali se Nikolica rodio noću. Izašao je iz čaure svoje šestougaone sobice pčelinjaka, baš kad je sunce zašlo. Verovatno zato je imao neobičan ritam za jednu  pčelu: danju je spavao, a noću je bio budan. Umornim roditeljima to nije odgovaralo. Po ceo dan su skupljali nektar sa raznobojnih cvetova, da bi od njega pravili med i pčelinji hleb. Noću bi im se sklapale i oči i krila, a Nikolica je želeo sve odmah da sazna: Žašto je med sladak? Kakva je ono svetlost tamo? Kako se leti?

–          Najbolje je da sam to otkriješ, – mama je predložila – spusti se dole u svet i vidi sve šta te interesuje.

–          Sada ?

–          Sada.

I Nikolica je stao na ivicu košnice i zakoračio u tamni  ponor. Nije odmah raširio krila, pa je padao pravo kao zrno pasulja, ali se setio u poslednji čas da ih raširi, te se prizemljio bez povrede. A i pao je na jelenka-tvrdokrilca, koji je baš pošao u lov.

–          Kakva ovo noćas pada kiša, majko moja ? – isprepadao se jelenko.

–          To nije kiša. To sam ja. – tanušnim glasom se Nikolica javio.

–          Šta jedna pčela radi po noći van košnice ?

–          Hoću da upoznam svet.

–          Isto ti je to, dete moje, i danju i noću. Neki se bude  sa rađanjem sunca, žive i hrane se čitavog dana, a uveče odlaze na počinak. Tada se bude oni koji su noću aktivni. Ti treba danju da živiš, jer se cvetovi čijim se nektarom hraniš noću zatvaraju.

–       Oh, ja osećam neki jak , opojni miris !

–       Gde ?

–       Tamo.

–       Da, da to je noćna frajla. Ona je otvorena noću, tačno.

–       Pa ne treba mi onda, čiko, dnevno cveće. A šta  je ono tamo ? Je li to sunce ?

–       Pogledaj sam, nemam ja vremena za uzaludne priče.

Nikolica je poleteo ka nekom udaljenom svetlu, ali je ono nestalo. Već kad je mislio da ne treba da produžava let, svetiljka je bila kraj njega. I bio je to neki njegov rođak – leteća svetleća buba.

–       Hej, kako to radiš ? Kaži mi kako i ja da svetlim, to bi mi baš pomoglo kod letenja ?

–       Žao mi je drugar, ali tu tajnu mogu da prenesem samo svojoj deci, tako smo se mi svici zavetovali.

–       Znaš, mama mi je rekla da sunce daje svetlost i toplotu. Brr.. malo je hladno.Pošto svetliš, možeš li malo i grejanje da pustiš ?

–       Ne mogu. Svici prave hladnu svetlost – svetle, a ne greju. A ti si ionako zalutao. Sad će biti sve hladnije, naročito pred zoru. Možda treba da se vratiš u košnicu. Gde je, ja ću da te otpratim ?

–       Tamo na grani trešnje.

BUUUPP!!!

Nisu videli šta ih je u trenu oborilo, ali i svitac i pčelica našli su se na zemlji. Samo se čuo strašan krik UPOMOĆ ! i neko krkljanje, a onda tišina. Svitac je još pri padu ugasio svoju svetiljku i sad je šapatom upozorio pčelicu da ostane mirna, da nikako ne mrda.

–        Šššta je to ? – Nikolica se tresao od straha.

–        Slepi miš je pojeo noćnu leptiricu. Ona je zapomagala.

–       Ali kako ga nismo čuli ?

Zato što slepi miševi ispuštaju piskutave ultrazvukove, uz čiju pomoć love, ali mi ih ne čujemo. Naravno i ne vidimo ih jer je noć.

Hoću mamuuuuuu… Noć je previše strašna za pčelicu!- Nikolica više nije mogao suze da zaustavi.

Mama je zabrinuto stajala na pragu košnice. Kajala se što, onako umorna, nije shvatila da Nikolica ozbiljno misli o istraživanju sveta.

Saslušala ga je ovog puta pažljivo. Šta se sve dogodilo dok je ona samo sklopila oči, o Bože.

–       Nikolice, Nikolice, mamino sunce milo. Ne ide to tako sa upoznavanjem sveta. Upisaću te sutra u školicu, jer maleni moraju prvo da upoznaju prijatelje, a ne neprijatelje, da bi preživeli.

Tako je i bilo.

Keruša Ljiša, mišica Ksenija, vrapčić Nebojša, mačak Vukašin, bubamara Sonja, leptirić Nađa i pužić Marko su bili srećni da u svoju družinu prime i jednu pčelicu.

Prva igra koju je Nikolica naučio bila je ĆORAVE BAKE. Pošto je imao noćnog iskustva, kretanje zatvorenih očiju nije ga plašilo.

       Zevaš i ti, pčelice moja. I ti moraš na spavanje, jer si dnevno biće. Noć je da se spava.

LAKU NOĆ

Autor: Ljilja Jerinić

 

 

 

 

One comment

  1. Roditeljska briga se ne iscrpljuje u tome što smo obezbedili da je dete nahranjeno, da je suvo i da se leči kada dobije grip, nego i da li je dobilo dovoljno #fuzzies #toplihpahulja (Klod Stainer).
    Slikovnice, priče koje roditelj čita detetu pred spavanje su nezamenljive! Dete tako uči, na najbolji način, šta je ljubav, nega, sigurnost, briga i zaštita. Predškolac vidi ovu priču očima pčelice Nikolice, ali kada odraste „skrivene“ poruke će čitati kao onaj „osećaj u stomaku“ koji nepogrešivo manevriše kroz životne situacije. Shvatiće da je ova priča ga naučila: da treba odlaziti, ali ne iz bunta, nego u pravo vreme i na pravi način, da za sve postoji najbolji tajming, da treba da se ostane svoj-svoja vrsta, da je bolje prvo se okružiti prijateljima, pa tek onda se suočavati sa neprijateljima, da nas oni koji nas bezuslovno vole, uvek čekaju kada se vratimo,,,,,
    Jedna jednostavna priča daće detetu odgovore na prava životna pitanja, koja mi, kao roditelji, obično ni ne pokušavamo da damo, jer ih ne vidimo,a bez kojih je teško preživeti. I to slikama i rečima koji su pravi put učenja za predškolce 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*