Home / Kafa sa tetkom / Istorija cipela – od potrebe do simbola prestiža i ugleda
Istorija cipela – od potrebe do simbola prestiža i ugleda
Foto: irisscarpe.it

Istorija cipela – od potrebe do simbola prestiža i ugleda

Pepeljugine staklene, Dorotine crvene, mačkove čizme, Hermesove čizme sa krilima i sve ostale bajkovite cipele ostale su kao svedočanstvo ljudske potrebe za nečim udobnim i lepim što će im zaštititi stopala. Međutim, cipele(ili ljudi?) su našle način da postanu mnogo više od pomoćnog sredstva – postale su simbol prestiža i ugleda.

Prvi dokazi da su ljudi nosili cipele su stari oko četrdeset hiljada godina –od tada naime datiraju prvi dokazi o slabljenju malog nožnog prsta. Najstarija cipela, stara oko pet i po hiljada godina pronađena je u jednoj pećini u Jermeniji.

Foto: cdn.physorg.com

Foto: livingprimitively.com

Sasvim fina, jednodelna, od kravlje kože, a očuvana zahvaljujući okolnosti da je bila zatrpana ovčijim izmetom. Veruje se da su se čak i tada cipele razlikovale, kako bi se razlikovali i pripadnici različitih plemena. Takođe, ljudi su na različitim kontinentima nosili i različite tipove obuće. U vreme kada je prva nađena cipela još uvek bila u upotrebi, Indijanci su u Severnoj Americi nosili mokasine od bivolje kože.

Egipćani se nisu previše trudili oko svojih cipela jer im je klima dozvoljavala da se zavitlavaju. Nosili su preteče današnjih „japanki“, a pravili su ih tako što bi za kalup uzeli otisak stopala iz blata, pa zatim na osnovu toga od papirusa i gajtana od lišća palme pravili papuče. Pošto su im cipele bile dekoracija a ne potreba, voleli su i da nose puki izgovor za cipele po imenu Kleopatra, zapravo ukras za stopala koji je izgledao ovako:

Foto: aliamichele.com

Kako su Egipćani imali sklonosti da sve objekte pretvore u pokazatelje statusa, i cipele su doživele takvu sudbinu. Pored toga što su one kvalitetnije, logično, bile namenjene plemstvu, i boja cipela je bila indikator bogatstva – zlatna i srebrna su, tradicionalno, bile boje za vladare, pastelne boje za plemstvo, crvena i žuta za srednju klasu, a robovi i sirotinja nisu ni imali šta da oboje, pošto su bili bosi.

Grci su u početku obuvanje obuće smatrali primitivnim činom i bogohuljenjem.Koristili su ih eventualno glumci, ako bi uloga zahtevala da budu viši nego što već jesu. Svi su bili bosi, uključujući i  bogove. Čak je i onaj nesrećni Filipid koji je optrčao 43 kilometara da bi javio Atinjanima da su pobedili to odradio bosonog. Doduše, odmah posle tog podviga je i umro. Ne zna se kada su prihvatili obuću, ali čim su ih prihvatili, dodali su i pravila za njihovo nošenje – recimo, cipele su se nosile isključivo van kuće. U zatvorenim prostorijama su morali da budu bosi. Takođe, svaka grupa građana je imala svoj model cipela, različite cipele su nosili  glumci, neveste, sveštenici, vojnici i tako dalje. Robovi su nosili torbe pune cipela za svojim gospodarima.

Foto: 4.bp.blogspot.com

Dok su se Grci mlatili sa lepotom cipela i pravilima za njihovo obuvanje, Rimljani su bili praktični ljudi, koji su od cipela zahtevali izdržljivost – mnogo zemalja je valjalo pokoriti. Ipak, nisu odoleli praktičnoj podeli prema bojama, poput Egipćana. Kod Rimljana je crvena boja bila rezervisana za vladara, crna i bela za senatore, a  svetle i pastelne boje za dobrostojeće ljude. Pogađate koje su boje cipela nosili robovi? Nosili su i oni obuću, ali gospodaru za preobuvanje kada uđe u kuću. Ovako su izgledale kućne papuče, soleae:

Foto: archaeology.org.

Srednji vek je, represivan a i prljav i blatnjav, uveo cipelu za cipelu, pa je jedna vrsta nanula bila obavezna za kretanje van kuće. Namena im je bila da zaštite cipelu unutar njih od izmeta koga je bilo na tone po srednjevekovnim ulicama. U jednom periodu su usvojili modu šimika koje su

doveli do besmisla dužinom šiljaka. Sam model su pokupili od krstaša, ali su dodali i jedan smeo detalj: voleli su da na vrh šiljka obese praporce kada su u „specijalnom“ raspoloženju. Koliko god da je to bio zabavan prizor, crkva očigledno nije bila impresionirana, a takođe su smatrali da su

Foto: .tfaceup.com

ti šiljci previše falusoidno oblikovani pa su davali sve od sebe da zabrane takve cipele. To im ipak nije pošlo za rukom sve dok ih se ljudi sami nisu manuli i okrenuli se novom tipu obuće, takozvanim medveđim kandžama, koje su obimom i izgledom uopšte u potpunosti opravdavale svoje ime a pravile su se od izdašnih količina svile, brokata ili baršuna, kojima su bile i obilato postavljene.

Foto: wikimedia.org

Kraljica Elizabeta i šesnaesti vek nisu doneli bog zna šta novo u pogledu obuće. Čistoća ulica i dalje nije bila na zavidnom nivou, pa su se visoke nanule, samo mnogo više, i dalje visoko kotirale, premda su žene mogle da ih nose samo uz asistenciju sluškinja. Crkva je opet, njima bila očarana, jer, ako cipele sprečavaju ljude u hodanju, o ostalim bezbožničkim aktivnostima, poput plesa, mogu samo da sanjaju.

Sedamnaesti vek je bio uzbudljiv i za muške cipele, zahvaljujući malenom Luju XIV, pa su u mušku modu na velika vrata ušle lepe cipele sa crvenom potpeticom, kojima današnje AirMaxice mogu da pljunu pod prozor:

Foto: thehairpin.com

Žene su razvile sklonost ka što sitnijoj pojavi pa su steznicima obavijale trup a maramama stopala ne bi li bila što manja, da bi stala u malene cipele, ništa manje gizdave od muške varijante.

Tek su u devetnaestom veku žene dozvolile sebi da udahnu i ispruže prste na nogama. Štikle su izašle iz mode a imperativ je bila udobnost. Cipele su se pravile od svile i ostalih nežnih materijala, i bile su u odgovarajućim nežnim bojama. Doduše na oko i nisu bile nešto, ali to i nije bilo potrebno ako se uzme u obzir da su ih haljine uvek prekrivale.

Foto: 2.bp.blogspot.com

Dvadesete godine prošlog veka su unele revoluciju u vidu kaišića. Bilo poprečni ili u obliku slova T, svrha im je bila da održe cipelu na nozi tokom celovečernjeg plesa, u kome su žene najzad neometano uživale.

Ratne, četrdesete godine, je logično obeležila restrikcija svega. Između ostalog i kože, koja se koristila samo za obuću vojnika, pa je ta era odnela nebrojeno krokodilskih života. O čarapama žene nisu mogle ni da sanjaju. Amerikanke su dobile i regulativu po kojoj cipele ne smeju da imaju potpeticu višu od tri centimetara, a bilo je dozvoljeno samo šest boja. Sve u svemu, teška vremena za sve, pa i za obuću.

Šezdesete su nadoknadile sve u čemu se u četrdesetima oskudevalo. Po prvi put se pojavljuje tanka štikla, onakva kakvu danas nosimo, a u modi su bili duboki „dekoltei“ za prste i blago špicaste cipele. Tinejdžerke su tada prvi put šetale danas opet popularne „oksfordice“.

Sedamdesete godine su opet vratile visoke potpetice u modu. Ne onako normalno visoke, nego one srednjevekovne:

Foto: toxel.com

Savremeno doba je izbrisalo sve granice. Obuva se sve što vam zapadne za oko. Hoćeš klasične salonke, oksfordice, platforme, šimike, sve može. Pored toga radi se i na probijanju granica, pa cipele nikada nisu izgledale više futuristički, ali je ženama ostavljeno na izbor da li će se držati proverenog retro stila ili zagaziti u futurizam.

Autor: Tamara Gligorijević

(Foto u zaglavlju: irisscarpe.it)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*