Home / Kafa sa tetkom / Da me neko nije nazvao loncem, ili priča o identitetima
Da me neko nije nazvao loncem, ili priča o identitetima

Da me neko nije nazvao loncem, ili priča o identitetima

Nedavno se jedna moja ovdašnja prijateljica, sa portala, požalila da su je čitavog života identifikovali po nekom drugom: kao nečiju ćerku, ujnu, tetku, ženu, majku… I da je nikad niko nije doživljavao kao nju samu, ono što jeste, već kroz veze sa drugim ljudima.

Potpuno sam razumela o čemu govori. Ali…

Pogledam svoj profil na Facebooku, na kojem godinama piše: Hanina i Majina majka, Borisova zena, Milićkova sestra, a odabranima prijateljica. To su moji najznačajniji identiteti. Osim Milićka, kojeg su mi podarile više sile, udružene sa mamom i tatom, Borisa sam sama birala, Maju i Hanu oblikovala, prijateljstva negovala.

Kroz njihove oči sijam i ja.

Identitet po povezanosti, rodbinskoj ili društvenoj, sigurna sam, ima i svoje ime u sociologiji (molim prijateljice sociološkinje da mi pomognu, kako se zove?). I ja, sa svim svojim identitetima, koji u društvenoj percepciji nekad budu protivrečni (recimo vernica i feministkinja ne idu u istu kutiju, te mi se povremeno spočita šizofrenija, onako, usputna dijagnoza ljudi koji sebi dozvoljavaju život u samo jednoj dimenziji), dakle mnogo je godina prošlo dok se identiteti nisu u meni složili u harmoniju. Ja sa njima više nemam problem, iako me užasno nervira „zovi me i loncem, samo nemoj da me razbiješ“.

Problem identiteta je samo onda kad društvo vidi samo jedan od njih, ili ga tretira kao dominantan. Te kad me doživljavaju prvenstveno kao

Katarina Milićević

ženu (nečiju ženu?), ili kao Srpkinju, ili kao belkinju, ili kao feministkinju, ili kao nečiju ćerku, kad vide samo jednu dimenziju mene, i kroz predrasudu o toj, jednoj, dimenziji me vrednuju, e, tad je problem.

Kad me okruže svi moji identiteti, oni koje ja priznajem kao svoje, ne oni koje mi nameću po mestu rođenja, po boji kože, po religiji, dakle, kad moji izabarani i stvoreni identiteti pokažu svoju punoću i višeznačnost, i kad me neko, bilo ko, sa druge strane na taj način i posmatra – kao osobu koja na različite načine definiše svoje postojanje, tu govorimo o toploti i razumevanju.

Kad me posmatraju kroz jedan, samo jedan jedini identitet – to je odbacivanje, i diskriminacija.

Autor: Katarina Milićević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*