Put putuju mamine sarme

Sarma, naše  nacionalno jelo, je jedan od značajnih razloga zašto volimo zimu. Miris sarme koja se tiho krčka je miris toplog doma i dodir  maminih ruku koje su utkale vreme i ljubav u uvijanje ukusnih gurmanskih „paketića“.

Sarma je jelo koje retko koja devojka pravi u roditeljskoj kući. Nije to toliko komplikovano  koliko traži mnogo vremena a i iskustva jer  iskusne domaćice nemaju recept – prave je „od oka“ i zaista je teško tačnu količinu sastojaka staviti na papir. Mamama je izgleda bilo lakše da sednu i da je uviju nego da ćerkama izdiktiraju tačan recept. Ili  se one radije „muče“ i uvijaju da bi „zaštitile“ ćerke jer im kuvanje „ne gine kad se udaju“. Elem, ja sam bila od onih ćerki koja je svoju prvu sarmu napravila u sopstvenoj kući tako što je prethodno pozvala mamu telefonom da joj izdiktira recept. Nije da mi nije sto puta pričala, i nije da nisam sto puta gledala kako je sprema a milion puta jela, trebalo mi je još par njenih sugestija. I zavih ja tako sarmu – bez pirinča. Mama je pričala, ja zapisivala, njoj se podrazumevao pirinač a ja posle radila striktno po receptu. Sarma je bila odlična ali falilo je, jel’te, još fila. Moja deca obožavaju  sarmu, kad jedu sarmu koju je spremao neko drugi, obično kažu – Lepa je , ali nije kao tvoja! A a ja pomislim –  da, lepa je ali nije kao mamina.

Sarme koje je uvijala moja mama bile su ogromne, jedna sarma – pun tanjir. Volela je da kaže – Pa šta ima da sipate dva puta! Jedna sarma i gotovo! Ili – Neću da mi se gost stidi da sipa ponovo, naješće se od jedne sarme! Istina je bila da je ona bila domaćica i radnica koja je menjala tri prevoza do posla, radila puno, kod kuće prala šareni veš na ruke „da sačuva mašinu“, štrikala i heklala, pravila nam kiflice i naravno da bi sve to postigla brže je bilo uviti 20 nego 40 sarmi.

Sarma je jedino jelo koje možemo jesti i više od dva dana da nam ne dosadi, simbol je svih naših praznika i proslava (domaćice je uviju i danima su „mirne“) a i ukusnija što se više podgreva.

Ove zime će, kao i svake prethodne, stotine sarmi  putovati u kutijama i posudama studentima u velikom gradu koje šalju mame i mamine mame. Otuda i inspiracija za ovaj omaž.

Sastojci za sarmu (otprilike):

glavica kupusa od oko 2 kg

oko 1 kg mlevenog mesa (junećeg i svinjskog mešanog)

šoljica pirinača (može i dve) – pirinač stavljate po želji, prava mera je – jedna kafena kašičica pirinča po sarmi

2 veće glavice crnog luka

1 glavica belog luka

mast

200-300 g slanine, suvog mesa suvih koski ili suvih rebara, ili od svega po malo (da „zamiriše“)

1-2 kašičice aleve paprike

so i biber

lorber

Fil:

Propržiti sitno iseckan crni i beli luk, dodati mleveno meso, posoliti (vodite računa koliko ćete soli staviti jer je kupus slan) i pobiberiti i mešati dok se meso ne uprži pa dodati opran pirinač, promešati i poklopiti da se na tihoj vatri sve zajedno izdinsta (da se malo skuva pirinač). Po želji se u fil može dodati suvo meso ili slanina, sitno seckana.

Listove kupusa dobro oprati ili malo držati u hladnoj vodi ako je kupus previše slan, očistiti od debljih delova (skinuti ostatke korena), podeliti na pola ako su preveliki. Staviti kašiku fila na sredinu i uviti kao paketić. Od ove mere izađe oko 30 sarmi srednje veličine. Na dno šerpe u kojoj će se kuvati staviti mast preko obložiti listovima kupusa i naređati sarme čvrsto zbijene u krug. Između staviti pripremljeno suvo meso ili slaninu. Obično budu dva reda sarme i odozgo sve opet prekriti listovima  kupusa. Naliti vodom da ogrezne i sipati alevu papriku. Poklopiti i kuvati na jakoj vatri dok ne provri a zatim smanjiti vatru na jedinicu  i krčkati 3, 4 sata.

Služiti uz domaći hleb ili proju! Uživajte!

Gordana Radojković