FreeDigitalPhotos.net

Ne pada sneg…

Ne pripadam meteoropatama. Ne smatram da su  bilo koji vremenski uslovi razlog za očaj, depresiju, neodlazak na posao. A doživela sam i život na +60, i na -30. Okej, ne prija mi svako vreme, ali promene vremena ne doživljavam kao nešto zbog čega ću sad i ja da se menjam. Razumem ljude koji zbog zdravstvenih problema ne podnose ekstremne uslove.

Ali, sad se stvarno pitam kakvi smo ljudi postali, i još crnje – kakvu poruku šaljemo deci, čemu ih učimo, kako ih vaspitavamo.

Kad sam ja bila dete, padali su snegovi. Svako je ložio svoju peć, čistio ispred svoje kuće, dolazio u školu, smrznut i mokar, ponekad. Umotavali su nas, od tad mrzim šalove, kape, gumene čizme „akiak“, one koje su svi imali, pravila Obuća „Beograd“, u žutoj, crvenoj i teget boji. Žutih se najbolje sećam.

Nije bilo klima, a bilo je leta. Nikom nije padalo na pamet da zatvori škole, zato što je pao sneg. Osim kad je umro Tito, ne sećam se da smo ijednom gubili dan od nastave ili posla. I posle Černobila smo išli u školu. I posle zemljotresa, a gruvao je tih godina, u Rumuniji, na Kopaoniku… mahom nedeljom uveče, kad smo okupani u pidžamama gledali porodičnu seriju na RTS-u.

Moglo je da se dešava šta god, sutra bismo morali u školu.

Sneg je padao od 29. novembra, do marta.

Sad, padne u decembru, i sve stane. I svi stanu. Preporučuju da se ne ide na put, sve zatrpano, niko ništa ne čisti, čeka Sunce da otopi. Lopata mog dede, stoji, čeka preduzeće da to obavi. Preduzeće nema opremu, radnike, sve viša sila. Niko ne pešači, svi čekaju prevoz. Onda nastane gužva, pa su svi ljuti. Na vlast, na preduzeća, na državu. Niko na sebe. Deca nas gledaju, već smo ih navikli da „to treba neko drugi da radi“, i da je „neko drugi odgovoran“. Što, u krajnjoj istanci i jeste, ali kad svi sedimo i čekamo da neko drugi nešto uradi, onda i odgovornost nije pojedinačna, nema ime i prezime, lebdi u vazduhu. Viša sila.

Katarina Milićević

Vaspitavamo generacije koje na sneg i Sunce gledaju kao na kaznu, umesto kao na prirodnu pojavu. Prebacujemo svoju odgovornost na prirodu, koju smo uništili do neprepoznavanja. I sve je viša sila, i tuđ posao. I lenjosti, odozgo na dole: i zaduženi za održavanje puteva imaju svoju „višu silu“. I ministri. Svi se iza nekog opradanja kriju.

Ništa ja. Ja sam žrtva. Žrtva vremena, okolnosti, politike, vlasti, prirode, Boga. Sve se uperilo protiv mene, kako ću sad još i da radim, učim, idem u školu, pored tolike nepravde. Neopravdane i ničim izazvane.

Ajmo, ljudi, to je samo sneg. To je samo zima. Kojih sam ja doživela 41. Manje-više, sve su bile iste. Samo je zakukavanje i zatrpavanje u ulogu zimske žrtve svake godine sve jače. To više nije samo razmaženost. To je, izvinite, lenjost. Lenjost i uma, i duha, i fizička. Dok je meni neko drugi kriv, neka ja ne moram i ne mogu ništa.

Autor: Katarina Milićević

2 comments

  1. Zaista odlično zapažanje i tačna dijagnoza obolelog društva. To važi i za svaki Vaš objavljeni tekst do sada. Svaka čast na zdravom duhu i oštrom oku.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *