Home / Kafa sa tetkom / Gospođa ministarka, ili zašto zazirem od poslednjih strana novina
Gospođa ministarka, ili zašto zazirem od poslednjih strana novina

Gospođa ministarka, ili zašto zazirem od poslednjih strana novina

Tri dana nisam mogla da kupim novine. Zato što su te jedne, koje ja još uvek kupujem, delile Nušićeve knjige, kao poklon. U osam ujutru, više ih nigde nije bilo. Novina. Knjige mi nisu ni trebale, pročitala sam ih, a i gledala, mnogo puta.

Kao što onomad ostadoh bez „Imena ruže“. Prvo sam svoj primerak te knjige, objavljen u Hrvatskoj, nekome dala da čita, a taj neko dobio amneziju, a onda kad je, konačno, objavljena na srpskom, delili su je džabe, uz novine.

Sada „Ime ruže“ imaju hiljade ljudi kojima ta knjiga ne znači ništa, a nemam je ja, jer nisam išla da se grabim. A znači mi, nešto. To je jedina knjiga po kojoj je snimljen odličan film. Po knjigama filmovi budu loši. Ili je moja mašta dok čitam još uvek bujnija od režiserske, tek, nijedan drugi film nije odličan, a da je nastao po književnom predlošku.

Kao što čitati Nušića, dobijenog uz dnevne novine, nije isto kao gledati Nušića u pozorištu ili filmu. On komedije nije pisao za čitanje, već za pozornicu, za glumce, za publiku, za scenu. I kad ne gledaš Oliveru Marković, Cecu Bojković, Ružicu Sokić, Milenu Dravić, Radmilu Živković,  kao ministarku… ti zapravo gubiš više nego što tekstom dobijaš. A Nušić je delo pisao za Žanku Stokić.

Zabavno mi je da razmišljam kako se „Gospođa ministarka čita danas“. Kako se danas doživljava meni legendarna replika, da ministarka mora da nauči francuski, da puši i da ima ljubavnika? Da li danas to, uopšte, i bilo kome, u Srbiji smešno? U Srbiji, u kojoj ne supruge ministara, nego ni ministri ne znaju engleski, u kojoj je sramota nemati ljubavnicu, i ne slikati se sa njom za poslednje strane sve žućih novina, u Srbiji u kojoj niko iz vlade ne dočeka Marinu Abramovič, ali cela vlada ode na koncert narodne pevačice, da basira njenom, hm… Ministru.

Nušić se nekome izrugivao, a nama je bio potreban skoro celi vek da bismo shvatili kome. Baš nama. Nama danas. Ne treba mi proročanstvo Maja, ni Asteka, ni džiu-ci, hom-ni, ni feng-šui da vidim koliki je on prorok bio.

Katarina Milićević

I sve ovo što sam napisala neće znati onaj ko je kupio novine da bi pročitao Nušića.

Kao što ne znaju ni ovi koji prodaju novine deleći Nušića za džabe. Uopšte nisam ljuta što sam ostala bez novina. I tih jednih, koje sam kupovala. Da je Nušić živ, i njih bi stavio u komediju. A meni 30 dinara u džepu više. Puta 30 dana, 900. Puta 12 meseci: sabrana dela. Enciklopedija. Pretplata na ovih par nedeljnika koje još uvek čitam, sve zazirući od poslednjih strana.

Autor: Katarina Milićević

2 comments

  1. Ja imala isti problem juce…kupujem te novine samo nedeljom, zbog nekog dodatka koji moj muz cuva..jedva sam iscupala jedan zaostali primerak u Rodi, zagubio se, pa ga nisu oteli…po tome, pomislio bi covek da smo nacija koja se ubi od citanja knjiga…kad ono….nepismenih na svakom cosku!Ako taj siroti , vecito aktuelni Nusic podstakne bar jednog jedinog da nesto procita, ja sam za, ali se bojim da je jedini stos u tome sto je dzabe!

  2. Sto je dzabe i bogu je drago…kamo lepe srece da su ih razgrabili zbog citanja 🙁

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*