Sve po istom šnitu

Nikada neću imati dovoljno belih majica i dovoljno farmerica. I nikad neću naći da kupim idealnu belu majicu, i idealne farmerice.

Sve ostalo je moda. Bela majica i farmerice su stil.

Nikada se o modi nije više pričalo, i nikada ona nije bila gora. Pre neko veče, na festivalu angažovanog filma, ispred mene koračaju dve devojke: imaju iste cipele, u trendu, imaju iste farmerice, u trendu, ispeglane kose, i kratke jakne. Jedna braon, jedna crnu. Iste.

U vreme kada ima više prodavnica odeće nego ikad, sve devojke su obučene isto.

U vreme kad sam ja bila devojka, dobra odeća se kupovala u „Centrotextilu“, ali je bila preskupa. Ostala SFRJ konfekcija je bila iz mode od pre nekoliko godina. U želji da ne izgledamo isto, moje drugarice i ja smo naučile da šijemo. Po istim šnitovima iz „Burde“, ali nijedna stvar nam nije bila ista. Jer, jedan model može da se sašije od različitih materijala.

Nekima su šile mame, što se, u godinama koje su dolazile i donosile bedu, pokazalo kao unosna dopunska delatnost. Jednom, kad sam bila bez posla i razvedena, ćerka me je pitala šta ću da radim. „Ako ne nađem posao, počeću da šijem.“ I bila sam ozbiljna. Imam neki zanat u rukama, dakle, ne mogu da propadnem.

Sada postoje stotine radnji, pa opet – ili mi je preširoko, ili prekratko, ili – ne bih dala te pare pa da je od zlata. Potpuno suludo, platiti parče krpe koju nosi ceo grad, kao da je jedno i jedino na svetu.

Prva stvar koju sam (uspešno) sašila bio je komplet, od starog čaršava. Beo. Šila sam gledajući neku suludu sliku Slađane Milošević iz „Rocka“. Imala je to nešto belo gore -belo dole i držala na povodcima dva velika psa. Boksera, mislim. Onda sam ja sela za mašinu i celu noć šila. I sašila isto to belo gore – belo dole. Jedva sam čekala da svane jutro, vezala za povodac mog Rikija, a to je bio pas kome su veterinari napisali vrstu „pas u obliku mačke“, eto toliki je i toliko opasan bio, i krenula da prošetam moju modnu tvorevinu. Gde? Pa, u prodavnicu, gde bih drugo osamdeset i neke išla ranim jutrom, sa 13 godina.

Mislim da su se kasirke zabavljale tog i nekoliko sledećih dana. I mislim da me one iz druge smene, koje su propustile šou, i dan-danas mrze.

No, svaki je početak težak. Samo su neki teži.

„Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj.“ Kako nam od cele strofe ostade samo prvi stih?

Autor: Katarina Milićević

 

8 comments

  1. Odlican i jako simpaticno napisan tekst 🙂 Strasno je sto su sve devojke na ulici iste. Klonovi setaju gradom. Mislim da je nametnuto da se izgleda tako i tako ako hoces da budes lepa, atraktivna, primecena, da nadjes momka…bla bla bla. Ipak, te devojke ne shvataju da je moguce obuci se moderno i u skladu sa trendovima, a opet biti svoj i celokupnoj kombinaciji dati neki svoj pecat. Izgleda da im je lakse da kopiraju jedna drugu ili neke slavne licnosti, jer tako sigurno nece pogresiti. Mozes misliti!

  2. Text je super! I ja sam nedavno počela da šijem,koliko mi vreme (čitaj deca) dopušta.
    Nekad kada se šetam gradom pomislim da možda te devojke jesu sve iste,mislim i u duši.

  3. Žao mi je što ni dugme ne umem da sašijem, Zavidim vam svima koji imate taj dar i živce i što ste unikatni!
    Odličan tekst!

  4. Zagrljaj do neba…
    Dobices bijelu majicu od mene na poklon…

  5. Bravo za Tebe :). Ti si „moj covek„ niti ima sta za mene u ovim silnim radnjama niti ja umem kupiti :))) od kad za sebe znam sila mi majka i ja se tu nesto petljala 🙂 sad sijem sama i jako sam ponosna na komade sasivene mojom rukom .

  6. Radujem se što ima još žena koje veruju da je divno biti poseban i svoj jer je to jako teško u ovom vremenu kvazi-zvezda.
    Igle i heklice u ruke budimo unikati a ne kopije !

  7. Divnno napisano! Imam tri divne kceri koje ne umeju da rade ni jedan rucni rad.
    Ja umem sve,i stalno mi govore (da je meni blago sto sam naucila jos kao mala) ,a pri tom one nemaju vremena da uce jer su „zauzete“,a i ima sve i svasta kod kineza, (uniformi) pa posto su vitke i lepo gradjene nadju zacas prikladne svarcice da kupe! Tako rade moje damice i naravno citave generacije od 80-i neke, pa naovamo!

  8. i ja sam pocela da sijem jos od 14-15 godina jer mi je taka situacija bila da sam morala da nesta radim da zaradim al sad sam ponosna na to isla sam i u skolu i radila jes mi bilo jako tesko i krila sam to od drugarica jer su bile malo na veci nivo od mene jednog dana je moja najbolja drugarica mene izdala (pitala je profesorica-dali neko radi nesta u slobodno vreme)i onda je moja drugarica ustala i ponosno rekla da JA radim i svi su gledali u mene i cudili se al sam tek onda svatila da to nije nista sto se streba kriti nego biti ponosan na to >i svaka cast na napisani tekst vratijo me za tren u moju proslost<

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *