Home / Kafa sa tetkom / Ono malo duše
Ono malo duše
Foto: http://www.nydailynews.com

Ono malo duše

Uragan Sendi potopio je Istočnu obalu. Isti taj uragan potopio je i moju nadu da u Srbiji postoji glas savesti, trunka solidarnosti, ono malo duše koja nam samilošću nad patnjom drugih život čini vrednim života.

I duvao je uragan, nosio ljude i sudbine, zalutale ajkule, a ja sam čitala i gledala seirenje nad mukom, gledala likovanje sužnjih nad patnjom, zamrzla se pred količinom mržnje koja je obasula Srbiju. Nenadano i ničim izazvano, rekla bih.

Da se razumemo, o američkoj vlasti mislim za dlaku crnje no o srpskoj. Ne da se sa njihovom spoljnom politikom ne slažem, nego sam i vrlo često i vrlo glasno protiv. Kao što sam i protiv srpske vlasti i stvari koje radi. No, to ne znači da sam protiv srpskog naroda ili protiv američkog naroda. Kao što ne mislim da su svi Srbi heroji, tako ne mislim ni da su svi Amerikanci glupi. A važi i obrnuto.

Katarina Milićević

Nesreća ne bira. Dolazi, evo je sutra pred mojim vratima, kao što je već nekoliko puta navraćala. No, to što je danas pred tuđim, mene ne čini ni boljom, ni gorom. Može da me učini samo tužnijom. Nije nesrećna Sendi Božija ruka koja vraća zazločinačko bombardovanje, i vaspostavlja kosmičku pravdu. Nesrećna Sendi je samo očajnica koja je danas zahvatila jedan deo sveta, a sutra će drugi. U svakom slučaju, stradaće samo običan, mali čovek, onaj koji više nema kuću, posao, školu. Onaj koji nije baš uvek poštovao svih deset zapovesti, malo je prevario, malo je poželeo tuđe, malo se gordio, ali je čovek, od krvi i mesa, sa svim svojim malim patnjama, željama, nesrećama.

Svakog sekunda na ovom svetu nesreća zakuca na nečija vrata. A negde ne kuca, samo grune. Nenadano i ničim izazvano. Posle nje ostane taj 21 gram, koliko je teška ljudska duša. No, nikad nisu rekli: može li se živeti bez tog 21 grama? I kakav to život jeste?

Autor: Katarina Milićević

Foto: Daily News

8 comments

  1. не кажем да треба ликовати над туђом несрећом, али ако ћемо искрено, како посејеш тако ћеш жњети. све те ветрине и ужаси који погађају америку настају у африци, као обични ветрићи, али прелезећи океан, ПУТЕМ РОБОВА, претворе се у пакао који се свом силином обрушава на те недужне душе.

  2. Dobar tekst.
    Nisam mogla vjerovati kad mi je saopšteno da se neki ljudi zaista raduju tome.
    Prirodna katastrofa kao Božija ruka? Zaista? Toliko smo glupi?

    • Katarina Milićević

      Robovi? Da li su robovi postojali samo i jedino u Americi? Da se podsetimo, kada već gazimo po prošlosti, ko je gradio dvorce starih srpskih velikaša? Ko je nadničio po njivama? Nisu li i to bili nečiji robovi? Ko danas ide da bere jabuke, i živi u prikolici, bez osnovnih uslova, za nadnicu od 5 evra? Kojim se imenom takav položaj naziva? Kako je lako videti trn u tuđem oku.

    • Hej! Hajde da budemo ljudi!

      • ja ovde ne polemisem o onome sto bi mozda bilo ili sto bi moglo biti, nego o onome sto jeste i sto je bilo. molim lepo. nemojte izvrtati moje reci.

  3. ја нисам тражила да се неко сложи са мном. чињеница јесте да није ни код нас било све мед и млеко, али, за разлику од унесрећених, ми не идемо по свету и не ратујемо лицемерно као они… не трудимо се на водимо светску политику… не убијамо људе док пред светом тврдимо да се залажемо за мир у свету…

  4. Covjek ti je, bona, teski hajvan i ovo malo duse sejtan mu dade da mu teze bude…

  5. @baka.stumpf
    Da li vi stvarno mislite ovo sto govorite? Ne mogu da verujem, ali stvarno. Da li ste stvarno sigurni da smo kojim slucajem mocni koliko i Amerika, da bismo se drzali podalje od vodjenja svetske politike? Ja sam, recimo, ubedjena da bismo u svakoj corbi bili mirodjija i svima bismo govorili kako i sta treba. Sreca svetska da smo mali.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*