Home / Kafa sa tetkom / Miris bakine kecelje – mala istorija kuhinjske kecelje
Miris bakine kecelje – mala istorija kuhinjske kecelje

Miris bakine kecelje – mala istorija kuhinjske kecelje

Ona je asocijacija na meko bakino krilo, tople, mirisne kolače, ogroman džep u kome bi se uvek našla neka bonbona, male dečije nestašluke – hajde da odvežemo baki kecelju, podsećaju nas na neka prošla, mirnija vremena, porodične ručkove i gostoprimstvo.

Mi ih danas skoro uopšte ne koristimo, našim bakama je bilo nezamislivo da počnu bilo kakav posao pre nego što “opašu” kecelju, da li ste ikada razmišljale o tome čemu je sve služila kuhinjska kecelja?

Kecelje su stotinama godina unazad bile verne družbenice žena, upile su mnoge suze, obrisale mnoge dečije nosiće, zaštitile mnoge ruke, bile su tajni sefovi za nešto malo novca, nosile su tragove kolača, kuvanja džemova, svaka kecelja je čuvar životne priče one koja ju je nosila.

Kuhinjska kecelja je uvek imala svrhu da zaštiti haljinu preko koje je nošena, naše bake, njihove majke, majke njihovih maji su ih imale samo nekoliko haljina, ili samo jednu, u kojima su mogle da izađu iz kuće, odu u crkvu, posetu, na pijacu, kecelja je prvenstveno imala praktičnu ulogu. Vremenom, kecelja je postajala sastavni deo haljine, one bi ujutru ustajale, umivale se, oblačile haljinu, preko nje kecelju i dan bi mogao da počne.

Foto: examiner.com

Do 17. veka, kecelje su nosili muškarci, kovači, obućari, oni koji su tokom rada mogli da se povrede, te kecelje su uglavnom bile od kože i imale su prvenstveno zaštitnu ulogu.  Od početka 18. veka, kecelje počinju da nose i žene kako bi zaštitile svoje haljine, prve kecelje pravljene su od starih, pocepanih i neupotrebljivih haljina. Vremenom, kecelju su nosile sve žene, kako one siromašne, tako i one koje nikada nisu kuvale, koje sui male poslugu, one bi pre ulaska u kuhinju, tek da provere šta rade njihove kuvarice, preko haljine navlačile kecelju, može se reći da je 18. vek bio vek kuhinjskih kecelja.

Sa talasom francuske i engleske kolonizacije bilo je skoro nemoguće videti ženu bez kecelje, žene tog doba su bile prinuđene da obavljaju teške poslove, kako u kući tako i van nje, u polju, na njivama, plantažama, kecelje tada, pored zaštitne uloge dobijaju i onu praktičnu, u džep je uvek nešto moglo da stane, kad skupe krajeve kecelje u njoj su mogle da nose drva, kukuruz, jabuke, jaja…

Foto: itsafullnest.com

Početkom 19. veka, kecelje se više ne šiju od starih haljina, dobijaju malo moderniji izgled, karnere, mašne, žene se trude da i sa keceljama izgledaju lepo, ali su kecelje još uvek tamnih boja ili šarene kako bi što više prikrile mrlje. Vremenom, žene su počele boju kecelje sa uklapaju sa bojom haljine, polovinom 19. veka pojavile su se i prve bele kecelje koje su se slagale sa bilo kojom haljinom.

Sa pojavom feminističkog pokreta, kecelja postaje omražena, bila je proglašena sredstvom koje sputava i ograničava žene, posle Drugog svetskog rata, bilo je to vreme obnove u kome su žene aktivno učestvovale, kecelje doživljavaju svoj ponovni uspeh kod žena, ali tek od 1950. godine, kada su se prvi put pojavile u reklamama, kecelje postaju popularne jer su bile simbol posvećene majke i dobre domaćice. Tih godina, bilo je skoro nemoguće videti bar jednu reklamu u kojoj žena reklamira sredstva za higijenu, nove kuhinjske aparate koji osvajaju tržište, kuvanje, kecelja je služila da se razvije stereotip o ženi kao srećnoj domaćici i savršenoj majci. Mnogi filmovi prikazivali su ženu sa savršenom frizurom, nasmejanu, opasanu kuhinjskom keceljom kako ispraća muža na posao, decu u školu i isto tako ih srećna, nasmejana i raspoložena, dočekuje kada se vrate.

Foto: rubylane.com

Danas se mnogi slažu da su kecelje u stvari krile tužne sudbine žena koje je društvo ograničavalo i decenijama smeštalo samo u kuhinju sugerišući im da samo tamo mogu biti srećne sa nametnutom i jedinom ulogom majke, domaćice i “čuvarkuće”.

Danas ih, eto, retko nosimo, ne zato što time pokazujemo da smo evoluirale, jednostavno su zaboravljene.

Svakako, sama pomisao na kecelju budi uspomene na baku kako žurno briše ruke da bi nas zagrlila dok mi uranjamo nos u kecelju koja miriše na tek pripremljene kolače koje najviše volimo…

One comment

  1. Ne radim bez kecelje nista u kuhinji, da vidite samo kako su mi sve isflekane..

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*