FreeDigitalPhotos.net

Kosa

(Kaže da je ovo bio najteži trenutak tokom bolesti. Danas ima divnu kosu boje konjaka.)

„Smeta mi krov da sanjam, smeta mi nebo da verujem“

Čekajući taj oktobar da napunim četrdesetu, sa glavom iznad krovova i željom većom od svemira, žemljom da iznad srca osetim novi život, dočekah da napipam kvržicu na dojci. Rak?

Bože, kako gupo i nelogično ime za bolest od koje truliš iznutra. Zar rak ne živi u najčistijim vodama?

Pričaju ljudi da postoji duša sputana u ljušturi-telu koje nam je Bog dano da bi jedni drugima zavideli. Neki opet kažu da što je telo raskošnije duša je siromašnija, dok neki sumnjaju i da postoji… Ja nam da postoji jer je toga dana vrištala i udarala pokušavajući da izađe i rastera mrak iznad krovova.

Sve su mi rekli, koliko će trajati, šta neću dočekati, čega se moram odreći, samo mi nisu objasnili kako da se borim. Sitnica, to valjda moraš sam. Krećem na terapije, ne znam koliko če trajati, znam da od neke opada kosa i imaš mučninu, valjda je to hemio. Kad opada kosa? Nemam pojma Ok, ošišaću se na kratko. Šta onda? Čekaću…

Sutra primam drugu terapiju, zanima me već „boli kosa“, ha, ha, smeju mi se kad to kažem, jeste blesavo ali malo da se našalimo, umire koren, znam. Dolazi dan… spremna sam, nije to ništa, mogu ja to, valjda… ustajem, krećem ka kupatilu, na jastuku ostaje gomilica kose, prelazim rukom preko glave, ruke su mi pune kose… Gospode, pa ja se raspadam!!! Grozan osećaj! Ne, nisam spremna, niko ne može da bude spreman na ovaj trenutak. Oblačim duks, stavljam kapuljaču i sedam u najtamniji deo stana, osećam se tako bedno… pustite me, imam pravo još jednom da plačem… ne dodirujte me, imam utisak da ću se raspasti od dodira. Bože, samo da priestane više da opada…

Ok, idemo dalje, sutra je novi dan, nova terapija, nema više suza, dosta je bilo! Prolazim pored muškog frizera, zakazujem šišanje, idem na terapiju, usput kupujem periku, gledam se u izlogu, ne prepoznajem se. Ovo nisam ja, ovo nisam ja, ponavljam u sebi, zvučim kao pokvarena ploča ali nema nazad, idemo napred, hajdeidemo da menjamo imidž… šišanje… Pojavljujem se na vatima salona, frizer me jedva prepoznaje.

„Kako ti je luda perika!“

Da, sad sam Veca kabriolet – kažem uz osmeh i skidam periku. Tajac. Svima je jasno, mladić koji se zatekao u salonu ustaje zgranut, izlazi isped i pali cigaretu, pomišljam da sam pravi kreten…

Nije mu ništa, kaže brica, to je život, nije njemu teže nego tebi – i počinje da šiša. Na dvojuku…

Čoveče, pa ista si Šined O’Konor, super ti stoji, stvarno! Da, friz nam je isti, ostao je još samo glas. Osetih olakšanje, sada je mnogo bolje, više nemam osećaj da se raspadam, više ne opada, nema šta da opadne.

Hvala  izvinite na nastupu, namignuh dečku ispred salona.

Idem da menjam život!

Vesna

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *