Home / Kafa sa tetkom / Ja sam debeli peder
Ja sam debeli peder

Ja sam debeli peder

Prošle nedelje sam vodila, na više frontova, formata i društvenih mreža, dve polemike: prva se ticala ne/održavanja Parade ponosa u Beogradu, druga je bila sofisticiranija, ticala se američke voditeljke kojoj je gledalac napisao e-mail kako zbog svoje težine šalje pogrešne poruke gledaocima, a ona je odlučila da taj mail javno pročita, kao primer diskriminacije.

Da diskriminacija nije reč poveznica između ova dva slučaja, moglo bi se reći da mi misli vrludaju i traže vezu tamo gde je nema. No, kako se u oba slučaja radi o nedvosmislenoj diskriminaciji, ugrožavanju nečijih prava, negiranja nečije ličnosti zbog fizičkih ili seksualnih osobina (a ovde, iste nedelje, mogla sam, da sad hoću da širim, da nadjem i primere polne, rasne, dobne… diskriminacije)  meni su oni jedna celina, priča koja ima samo više različitih završetaka.

Početak je isti… živela u jednoj zemlji osoba koja se… razlikuje. I ovde se dodaje, po želji, kao i receptu so i biber, po čemu se osoba razlikuje.  Niti sam debela, niti sam homeseksualac, i ne branim ja njih zato što sam ja dobra, fina, pametna, nisam (što ne znači da ne želim da budem, da se razumemo. Dobro, ovo fina, baš i ne mora) već zato što branim pravo na različitost. Zato što me nervira svet istih, a žudim za svetom jednakih. Zato što mi je od broja kilograma i metanja polnog organa na neko mesto važnije šta ta osoba jeste, o čemu misli, šta čita, radi, čemu se smeje, zbog čega je tužna. Važnije mi je da voli, nego koga voli i kako voli – da li se skida u mraku (što čujem iz rasprava čine žene sa malo većim brojem kilograma) te da li je pasivan ili aktivan (što je, opet, čujem, podela među gejevima) me nije baš mnogo briga. Jer je to stvar za četiri zida, jeste, samo tu su u pravu oni koji misle da su oni izumeli „slobodu u četiri zida“.

FreeDigitalPhotos.net

Ali, mnogo me je briga, ako osoba zato što ima višak kilograma ne može da nađe posao, ili joj se, tobož dobronamerno savetuje – „imaš ovu dijetu, moja rođaka je…“ i ako osoba koja nosi LGBT majicu bude isprebijana na ulici, za to me je briga. I to me se debelo tiče, tu se radi o  nasilju, to se zove diskriminacija, i to je u ovoj zemlji, i na ovom kontinetu kažnjivo. I ma kako ne izgledalo da su razmere iste, trenutno su debeli izloženi možda i većem pritisku i većoj diskriminaciji od gejeva – znam da je svakom svoja muka najteža – i ne merim muke – na kraju im se spočitava da, zato što svesno ugrožavaju svoje zdravlje – uzimaju više iz poreske kase za lečenje, čime direktno zavlače ruke u džepove onih koji su idealnih proporcija. Budi isti, ne štrči, ne izdvajaj se, ko će te takvu debelu, gde ćeš da se zaposliš, kako ćeš da se porodiš, niko te neće voleti takvu, to su poruke koje se „dobronamerno“ šalju debelima. I mislim da nije daleko dan kada će se tata neke debele devojke javiti policiji da kaže kako će i nju i sebe da baci u vazduh… Preterujem? Nikada niste bili debeli, imali debelu osobu u kući i među prijateljima? Muke koje neki ljudi proživljavaju ne bi li stali u „idealne“ proporcije, konfekcijsku garderobu, uklopili se u svet koji propagira koliko tačno može da se ima kilograma po centimetru visine, gladovanja do iznemoglosti, nipodaštavanje ličnosti – ko nije čuo za debelu osobu da je lenja, ili da je slab karakter? – muke su nedostojne čoveka. Kao što je nedostojna čoveka muka da se objasni da homoseksualnost nije bolest, da se ne leči, i ne isteruje letvom, po recepturi nekog novog Peranovića.

“Znači da o meni sudiš samo na osnovu spoljašnjeg izgleda, a ja predstavljam mnogo više od brojeva na vagi – poručila je voditeljka gledaocu kog je okarakterisala kao siledžiju.”  Ja predstavljam mnogo više od brojeva na vagi, ili – ja predstavaljam mnogo više od mog seksualnog opredeljenja, ja predstavljam mnogo više od moje boje kože, ja predstavljam mnogo više od moje vere… dodati prema potrebi, i trenutku kada su vas procenili i odbacili na osnovu jedne vaše karakteristike.

Ko se ne pronađe ni u jednoj – laže. Ko i dalje ne razume, neka me zaobiđe. Jer, početkom oktobra u Srbiji ja sam debeli peder. (Recepte za dijete zadržite za sebe, a letve za građenje nečeg korisnog. Ili bar za potpalu, idu hladni dani.)

Autor: Katarina Milićević

2 comments

  1. Bravo drugarice!!!!Nadam se da nas ima vise koji tako mislimo!!!!!

  2. ja sam jedna debela žena, koja traži posao 2 godine, jer je prethodni izgubila…imam 49 godina…i naravno da me je briga, i to jako ,što se srećem sa diskriminacijom na svakom koraku…nikoga nije briga šta znam i umem, koliko vredim kao radnik i kao čovek..jedino pitanje je -koliko imate godina, a doživela sam, i to više puta na razgovorima za posao da mi kažu-gospodjo, vi ste ne samo matori, nego i debeli za ovaj posao!unapred te odbace na osnovu ta dva kriterijuma-godine i kilaža, i nema razloga da se buniš!jer je normalno da rade samo mladi, mršavi i lepi, jelte….i možda je bolje da se ovde zaustavim, jer ko zna šta bih još napisala, ovako ogorčena od sistema vrednosti koji vlada…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*