FreeDigitalPhotos.net

Samo je jedna, mama!

„Dok sam ja živa – ti zimnicu da spremaš nećeš.“ Ovo je zavet moje majke, koji sam zdušno, i iz prve prihvatila. Začudo kako sam sve druge zavete tog tipa: “Dok sam ja živa, u ovoj kući nema pušenja.“ „Dok si pod mojim krovom biće kako ja kažem.“„Dok se ne udaš nema odlaska na more sa momkom.“ „ Kad budeš imala svoje parče hleba…“  lako preskočila i okrenula na „kako-ja-hoću“, problem sa zavetom o zimnici je što je u startu – kako ja hoću.

A i da neću, realno – mogućnosti su mi male. Prvo, nemam vremena. Moja organizacija nedelje u porodici sa mužem i dvoje dece je vrlo jednostavna: u nedelju ujutru dovučem sa pijace sve što ne mogu (to što mogu je u tonama mnogo manje od ovoga što ja stvarno dovučem i podignem do četvrtog sprata u zgradi bez lifta), od podneva krenem da kuvam i krčkam da se ima do četvrtka, popodne peglam, uveče padnem u nesvest, uvek sa istom željom da svet stane baš te noći, i da ne moram da ustanem u ponedeljak u pola sedam. Od ponedeljka do petka me nema – bar ne za šporet, peglu i pijacu, a za roditeljske, dečija pozorišta, rođendane, skidanje fleka sa novog džemperića, duge razgovore sa tinejdžerkom o tome kako je svet nepravedan, i kako ima fudbalerske noge, i kako su joj obrve očajne, i kako nema šta da obuče, druženje sa  mamom ovonedeljene najbolje drugarice dok se četvorogodišnjakinje igraju, traganje za deset drugih roze čarapa, za to mora da me ima. Za to me niko i ne pita da li me ima ili me nema, samo mi se servira. A, da, u međuvremenu idem i na posao.  (U drugom gradu, ali to je za temu: majka-nemajka, juri karijeru, a decu ostavila… d(r)uga priča.)

Uz sve to – kuhinja u našem stanu – u koji smo se uselili pred ekonomsku krizu, kad smo verovali da nam banka pomaže u rešavanju stambenog problema, a ne da dobrovoljno stupamo u ropstvo na 30 godina – je u sklopu dnevne sobe (ah’ ti moderni enterijeri!), a šporet ima ravnu ploču. Ne zamišljam kako se u takvom ambijentu peku paprike, i meša ajvar, dok mi se sa zidova smeše akrilne boje, nanete letos, od majstorske ruke koja me je koštala kao da sam Mikelanđela vaskrsla pa unajmila za molovanje. (Uzgred, jel’ neko primetio da slika akademskog slikara košta manje od molovanja dva kvadrata zida?)

A sve i da spremim – kakva je to galerija grimasa koje ljubiihmajka prave na sve iole kiselo, gorko i zdravo! Ova mala bi jela samo cveklu – i cveklu u svim oblicima, a ova velika bi jela sve što se ukusom slaže sa „nutelom“.  Muž je na specijalnoj ishrani, bez masti, holesterola, i svega što hrani daje ukus i boju… a za onu jednu teglu ajvara, što ja potrošim kad namažem debeo sloj margarina, pa dva prsta ajvara (kašikom razmazujem na hleb, ne nožem), za tu jednu teglu – hvala majci što me je rodila, i zimnicu spremila. Samo je jedna, mama! (Čitati sa praćenjem interpunkcije, kao u onom starom vicu.)

Autor: Katarina Milićević

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *