Home / Saveti koje niste tražili / Kako strukturišemo vreme?
Kako strukturišemo vreme?

Kako strukturišemo vreme?

Zamislite da se budite i ne znate ni koliko je sati, ni koji je dan, godina, vek. Soba vam je nepoznata. Pogledate kroz prozor i ne prepoznajete okolinu. Nema parkiranih komšijskih automobila. Zgrade su neke nove, nepoznate. Na krovove sleću neke čudne ptice. Lica prolaznika su neprepoznatljiva. Hoćete u obližnji kafić, ali ni njega nema… Zvuči kao naučna fantastika. Poželećete da se restartujete, vratitite u krevet i nastavite spavanje u želji da se probudite u poznatom prostoru i vremenu. Još je Erik Bern primetio da imamo “glad za strukturom”. I prostor  i vreme su ekstenzija našeg mozga. Kao kod kućne biblioteke, čak iako smo pročitali sve knjige koje posedujemo, nismo memorisali sve činjenice, ali ih doživljamo kao eksternu memoriju, jer znamo gde da posegnemo za određenim podacima. Isto je sa internetom, mada teorijski liči na uvodnu fantaziju, jer nema ni vremenske, ni prostorne koordinate, mi se prema njemu odnosimo isto: strukturišemo ga uz pomoć adresa (i vremenskih), sejviranih poseta, pretraživača koji nas teleportuju… Naravno postoje velike individualne razlike kako bilo koje strukturisanje izvodimo. Tako se razlikujemo i po tome kako strukturišemo vreme. Individualni profil načina struktirisanja vremena, kada se predstavi grafički, zove se tempogram.

Kada govorimo o strukturisanju našeg dnevnog ritma, možemo da ga posmatramo duž varijable društvena struktura. Ako to povežemo sa vrstama i količinama transakcija koje biramo, možemo da upotrebimo Bernovu skalu šest načina strukturisanja: povlačenje, rituali, rad, razonoda, Igre i bliskost, jer je ona hijerarhijski postavljena.

Deo svog vremena možemo da “potrošimo” na povlačenje, tako što ćemo se fizički osamiti, ili tako što ćemo se “isključiti”. Zavisno od tipa ličnosti, ovaj vid strukturisanja ćemo doživljavati kao poželjan ili ne. Normalnost je rastegljiva, jer je dnevnom sanjaru samovanje čest i prijatan deo dana, a ekstremnom entuzijasti „kazna“. Apetit za povlačenjem se kalibrira u detinjstvu i ugrađuje u našu adaptaciju ličnosti, u naš oklop, što bi rekao Rajh.  Patologiju u povlačenju prepoznajemo u obe krajnosti: u odsustvu i u preteranom povlačenju. Za telesnu i mentalnu higijenu nužan nam je određeni vremenski slot u kome ćemo se baviti sobom, pa i samo se usporiti i odmarati. Ciklične smo životinje, sagoreli bismo, bez ove voljne hibernacije u cirkadijalnom ritmu.

FreeDigitalPhotos.net

Verovali, ili ne i rituali su nam važni. U njima je sve formalizovano i repetitivno, te ih neko izbegava, jer se čini da se time samo „prazno“ trošimo. Nije tako. Dobra strana rituala je da je to odličan oslonac, ne samo u dnevnom planiranju, nego i na duže staze. Često su nam životni markeri: od kada sam u braku, od prošlog rođendana… jer tako merimo vreme. Rituali daju i osećaj sigurnosti. Nedeljni porodični ručkovi su potka uspešnim porodičnim odnosima. Kao i kod povlačenja i ovde je patologija na krajevima: preterano izbegavanje rituala, ali i robovanje ritualima. Postoji i kategorija protivzakonitih i nehumanih rituala, koje svakako treba mimoići.

Rad je stvorio čoveka i filogentski i ontogenetski. Koliko je bitan, jasno govori to što obično cepamo dan na tri celine: osam sati spavamo, osam radimo i osam se odmaramo. Ne treba da zaboravimo da postoji i patologija rada. Za radoholika koji ne zna da se odmara, rad će pokazati svoju nezdravu stranu kroz Burn Out. Takođe je patologija i izbegavanje rada i ne OK rad.

Za razliku od rada koji uključuje napor i usmerenost ka cilju, razonoda kao način strukturisanja vremena teži prijatnom doživljaju međusobne komunikacije sa ljudima koji nam nisu bliski. Često ne sagledavamo vrednost razonode. Nepravedno je ocenjujemo kao gubljenje vremena, a zapravo se radi o socijalnoj veštini, sa kojom se ne rađamo i koju treba da navežbavamo. Trening ćaskanja uključuje navežbavanje “lakih razgovora” na određene teme u određenim situacijama. Kako bi izgledala naša budućnost, da smo imali navežbani uvodni razgovor na prvom sastanku, umesto što se nismo ni pojavili? Društvene mreže su odlična platforma za navežbavanje ćaskanja. Naravno, ukoliko ne čine preveliki udeo u danu. I kod razonode, patologija je u krajnostima: premalo-previše, ili nezakonito i nemoralno.

Igra se na ovoj skali i kao konstrukt u psihološkoj teoriji ne definiše isto kao u svakodnevnom životu. Ovde je negativna, štetna, jer je product konflikta i rukovođena je uglavnom nesvesnim mehanizmima, te je treba izbegavati. Iako se „zavrti“ sa željom da nešto suprotno dokažemo, uvek samo potroši životnu energiju u nekostruktivnom smislu i za nas i za okolinu.

Bliskost kao način strukturisanja vremena nije kratkotrajni doživljaj kao kod Maslova, nego je trajni odnos. Kapacitet za bliskost je tako jedan od parametara naše zrelosti i autonomije. Na skali društvenog strukturisanja, bliskost je suprotno od povlačenja, jer se realizuje uz prisustvo drugih. Postoji i ovde patologija: strah od bliskosti i „višak“ neadekvatne simbiotičke vezanosti.

Zgodno je da predstavimo svoj stil strukturisanja dana, tako što ćemo svih šest vidova predstaviti stubićima i tako uočiti gde je potrebno da napravimo korekcije. Tempogram je dobro dijagnostičko sredstvo ne samo kad sebe sagledavamo, nego i druge, posebno u grupama gde je socijalna dinamika nešto što se želi da kontroliše: škola, internati, radno mesto, zavodi, sve organizacije i institucije zatvorenog tipa.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

3 comments

  1. ćaskanje, koliko sam razumela od svih tih stranih reči, ne sme da bude gubljenje vremena i traženje podataka nego upoznavanje neke druge osobe malo dublje / a time upoznajemo i sebe /, a ne podataka o opredeljenosti, poreklu, godinama i bračnom statusu i slično te druge ososbe.

    najbolje je zato imati neku određenu temu o kojoj određujemo , na primer, da ćemo da ćaskamo neko vreme.

    pozdrav

  2. LjiljanaJerinic

    “ Glavni cilj ćaskanja je da ne bude neprijatno, a tek sporedni da bude prijatno. Zato se ne pokreću teme koje bi mogle da ugroze vrednosti drugih učesnika i na taj način izazovu neprijatnost ili uvređenost.
    Osoba koja je vešta u ćaskanju sa nepoznatom osobom ćaska polako i oprezno, uz stalnu procenu kako sagovornik reaguje na datu temu. traži se tema u kojoj su sagovornici istomišljenici, a brzo se napušta tema koja ostalim uključenima neprijatna ili jednostavno nije zanimljiva…“ Zoran Milivojević, materijal za edukaciju u transakcionoj analizi, Novi sad, 2004.
    Osnovno je da je ćaskanje socijalna veština koju ne da ne treba izbegavati, nego je navežbavati!

  3. BUDUĆI DA SAM DOBILA „TETKU“ MISLEĆI DA KONTAKTIRAM S „ANKSIOZNOŠĆU“, GOVORILA SAM O ĆASKANJU KAO LEČENJU ZA ANKSIOZNE OSOBE, ZA ONE S NEKIM SMETNJAMA.

    OPĆENITO JE ĆASKANJE DOBRA TERAPIJA ZA PSIHU, ALI BI I ZDRAVE ŽENE, UVEK SPREMNE, IMALE TU NEŠTO ZA NAUČITI.
    INAČE NE PRATIM PRAKTIČNE SAVETE NITI SAM OBOŽAVATELJICA RECEPATA

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*