Home / Saveti koje niste tražili / Incest na drugi pogled
Incest na drugi pogled

Incest na drugi pogled

Da li je svaki incest pogrešan, zapitao nas je profesor univerziteta, priznavši trogodišnju seksualnu vezu sa svojom punoletnom ćerkom. „U pitanju su dve odrasle osobe, koje dobrovoljno odlučuju; koristimo zaštitu, te nema opasnosti od začeća i genetskih anomalija…U čemu je problem?“ Većini će ove rečenice izazvati osećaj gađenja i revolta, jer je incest najuniverzalniji tabu ne samo u današnje vreme, nego i kroz čitavu istoriju čovečanstva. Ako se ne ponašamo kao emocionalni pas sa racionalnim repom, ako otklonimo prvi osećaj odvratnosti i „hladne glave“ pokušamo da rezonujemo, a ne osuđujemo, videćemo da nije lako objasniti zašto je seks sa članovima porodice i bliskim srodnicima zabranjen. Incest tabu je kompleksniji nego što se čini na prvi pogled.

Iako latinski koren incestus ukazuje da su u pitanju grešne, nečiste, bludne radnje, imamo obilje materijala: istorijskih, u umetnosti, beletristici, mitovima,  ali i u današnjoj terapeutskoj praksi, koji nas navode da treba da jasno formiramo svoj stav o ovom fenomenu. Zabeleženo je još u Starom Egiptu venčanje Tutankamona, ili Kleopatre sa bliskim srodnicima. U Sparti incest se pripisuje kralju Leonidi, a u Rimu Kaliguli, u srednjem veku pripadnicima plemićkih porodica: Habzburgovcima, dinastiji Savoja i Burbona…U stvaralaštvu temu incesta obrađuje i Biblija. Ne samo najpoznatiji grčki mit o Edipu, nego i sage o Antigoni, Zevsu i Heri, dodiruju ovu temu. Kasnije Šekspir kroz lik Hamleta, postavlja isto pitanje. Današnja TV produkcija u svetu (a ne još u Srbiji) beleži šou programe (Broadwalk Empire, Game of Thrones) koji dramatizuju incest. Kao i kod ubistva, samoubistva, krađe, prevara, tako i osvešćivanje incesta neće nas zbuniti, nećemo zastraniti, neće uzburkati naše najdublje porive do mere da nas dovede u opasnost, ako je omeđeno jasnom artikulacijom. Naprotiv. Osećaj gnušanja nas svakako odvraća od činjenja, kao i zakoni koji sankcionišu, ali je autonomna moralnost (Pijaže, Kolberg) nešto što nas ipak najsigurnije vodi kroz sva životna iskušenja. A do postkonvencionalnog stupnja moralnosti stižemo kroz promišljanje.

Tema incesta je deo šire teme razumevanja ljudske seksualnosti. Frojd sa tezom da svi prolazimo kroz fazu u kojoj želimo za seksualnog partnera roditelja suprotnog pola, učinio je da nam je tabuisana i pomisao, ali i razgovor na tu temu. I psihoanaliza koja kaže da su primitivne pulzije duboko u nama, da ih svest samo drži pod kontrolom da bismo bili civilizovani građani i da uvek mogu da se energizuju i prodru u svest i užasnu nas. Ispade da u svima nama čuči Edip, ili Elektra! I da naši seksualni apetiti ugrožavaju pre svega naše ukućane, koje možemo „zaskočiti“ svaki put kad kod nas proradi „zov prirode“. Doživljavanje Edipovog kopleksa na ovakav način zove se psihologiziranje tojest banalizovanje naučno psiholoških saznanja. Potreban je otklon od svega što spoznajemo. Frojd je pre jednog veka postavio teze o ulozi seksualnosti u životu, o fazama razvoja i o najčešćim potiskivanim sadržajima koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa. I sigurno je dao konstruktivan impuls za razvoj psihologije kao nauke, ali nije to dogma, niti je to jedina teorija koja se bavi ovom temom. Gde je grešio Frojd? Mada je pravilnije formulisati pitanje: gde mi grešimo u tumačenju Frojdovih konstrukata?

Govoreći o razvoju, Frojd je prenaglasio seksualnost. Stavljen je znak jednakosti između seksualne i životne energije.  U detetovom razvoju izjednačio je privlačnost i seksualnu privlačnost. Kad voliš roditelja, ne znači automatski da želiš sa njim i seksualno da opštiš! Problem razumevanja ovih razlika pojačan je činjenicom da u našem jeziku imamo samo jednu reč za ljubav koja ima drugačiju konotaciju kada se odnosi na decu, roditelje, sestru-brata, partnera, drugove, ljude uopšte, ali i na grad, državu….u starogrčkom ima različitih termina za razne vrste ljubavi (agape, eros, filija…). Stvar se posebno komplikuje, ako se zna da se nama sviđa ono što je poznato (koinofilija), a šta nam je poznatije od roditeljskih lica? Rađen je eksperiment u kome su testirane reakcije na slike ljudskih lica, a jedna grupa fotografija je bila fotomontažom napravljena od delova lica naših roditelja. Naravno, najprivlačnije su slike sa roditeljskim delovima lica. Mi se zaljubljujemo u nešto što nam je slično, što nam je poznato! Negde je i kod biranja partnera, prisutno ili to narcisoidno ili anaklitičko biranje,  ali je roditeljska figura reper. Ipak, razvoj naše seksualnosti je doživotan proces, te rečenicu devojčice koja na predškolskom uzrastu kaže da će se udati za tatu, ne treba da tumačimo kao da to izgovara odrasla osoba. Neki pojmovi su „prazni“ u glavama dece i tek im treba dati konture i značenje. Devojčica ne zna šta znači „bračna dužnost“ i nema ničeg lascivnog u njenoj izjavi.

Edvard Vestmark smatra da nema potrebe da se toliko branimo od incesta, jer je rizik mali. Većina ne misli da su njihovi bliski srodnici seksualno privlačni. Za razliku od nekih vrsta (npr. prepelice), čovek nema sposobnost da prepoznaje svoje bliske srodnike ad hoc, te ako su rasli odvojeno, mogu se birati kao partneri i obrnuto. Analizirani su i kibuci-obdaništa, gde su se stvarala životna prijateljstva, ali ne i brakovi. To je rodilo tezu da razvoj bliskosti čini da smo seksualno ravnodušni prema onima sa kojima smo odrastali. Odmah se nameće pitanje, da li to znači da i supružnici, posle određenog broja godina, postaju seksualno neprivlačni jedno drugom? Ne znači.

Koju god razvojnu teoriju da usvojimo, pokazuje se da su prve godine života važnije, presudnije i sa većim posledicama. Tako je i u razvoju seksualnosti. Postoji u razvojnoj psihologiji kostrukt: kritični ili senzitivni period koji upravo sažima ovu misao o sadejstvu prirode i kulture, ili vaspitanja. Rađamo se sa ljudskom prirodom, sa koritom kojim tek treba da poteče reka života, ali tek procesom humanizacije postajemo ljudi. U toku razvoja postoje optimalni vremenski rasponi u kojima smo povećano senzitivni na formirajuće farktore. Razvoj govora ima kritični period od druge godine života do puberteta. Van tog perioda je ili teško, ili nemoguće razviti funkciju govora. Plastični smo tokom čitavog života, ali ipak u nekom periodu više, a u nekom manje. Kad govorimo o razvoju seksualnosti postoji nekoliko kritičnih perioda: rano detinjstvo, pubertet, faza biranja partnera radi produžetka vrste, humanizacija seksualnosti u zrelom dobu. Kad je incest u pitanju, kritični period bi bio predpubertet (osma do četrnaeste godine), kada se hormoni bude, ali istovremeno se razvija seksualna ravnodušnost prema onima sa kojima se odgajamo. Mi selektivno učimo. Heteroseksulni muškarac iz puberteta izlazi sa više nego uopštenom sklonošću prema ženama, sa maglovitom predstavom o lepoti i ružnoći, ali mu neke žene „oduzimaju dah“, a prema drugima je ravnodušan, neke su mu seksualno privlačne, a druge odbojne. Vremenom se ta dimenzija brusi, rafinira, u filter se ubacuju detalji i zavisno od toga se kasnije nalaze partneri. Sa partnerom se dalje nastavlja vežbanje umeća intimnosti i ljubavi i humanizuje se seksualnost.

Da se vratimo na uvodnu situaciju incestne  veze oca i odrasle ćerke. Bez obzira što su u pitanju punoletne osobe, odnos je neprihvatljiv. Pitanje je i kada je počela maladaptivna veza. Ćerka je tada sigurno bila u asimetričnom položaju. Naravno da je i ovde roditelj zloupotrebio svoju poziciju nekoga kome dete bezuslovno veruje. Odnos između dece i roditelja, koliko god godina da imamo, ostaje asimetričan. Ćerka nije odgovorna za ponašanje oca, samo za svoje ponašanje, ali otac je odgovoran duplo i za svoje i za ćerkino ponašanje.

Tabu incest odlično ilustruje međuzavisnost prirode i kulture, biologije i psihologije, nasleđa i sredine. Nastaje mešavinom gena, hormona, našeg kognitivnog, emotivnog i konativnog sazrevanja, naravno uz pritisak društva. Ne znamo baš u kojim srazmerama ti različiti uticaji deluju, ali je „normalnost“ u „homocentričnom“ smislu kompleksni problem. A maladaptivnim, abnormalnim putem moguće je skrenuti tokom čitavog života.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

4 comments

  1. I dalje mislim da je ovo veliki TABU, i dalje … i po meni je degutantno.

    • LjiljanaJerinic

      Poštovani Jozef, nije bila želja da se pokolebaju čitaoci, niti da se utiče na osećaj gađenja (koji ima i zaštitnu funkciju), niti da se osporava potreba za društvenom kontrolom… Incest je sigurno abnormalna pojava, ali nećemo ga iskoreniti ako prestanemo da o njemu mislimo i govorimo.
      Da ne podsećam da je bilo povoda za ovakvu temu, jer akteri sa početka priče imaju ime i prezime.

  2. Incest je jedan od najstarihih tabua, odnosi se na zabranu seksualnih kontakata među bliskim srodinicima (iz Vikipedije) i tako treba da ostane.

    Ali tema ne sme biti tabu, ne smemo zatvarati oči pred ovakvim stvarima, koliko god bilo degutantno, zbog toga što je degutantno uništeni su mnogi životi pre nego što su i počeli.

  3. Postovana Ljiljana, ovih dana citam incest price pa tako procitah i Vas tekst pod nazivom incest na drugi pogled. Mali prikaz sa teorijskog aspekta nacinje sa pripomerima podseca i daje rezime incesta kao drustvene pojave. Pro et kontra je uvek prisutno. Normalno da sve zavisi od niza okolnoti. Danas mnoga zakonodavstva prihvataju blazi stav o incestu koji ide i do iskljucena protiv zakonitosti ove pojave ako ona postoji izmedju punoletnih lica. Pitanja rodne ravnopravnosti, populacije LGB je merilo naseg vremena. Da li gresimo ili ne Hamletovsko je pitanje. Ne branim ali i ne osudjujem incest. Pozdrav

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*