Home / Saveti koje niste tražili / Kulturni identitet u tranziciji
Kulturni identitet u tranziciji

Kulturni identitet u tranziciji

Kultura kojoj pripadamo, sa mnogobrojnim pravilima, običajima, zakonima i sistemom vrednosti utiče na formiranje svesti o sebi, svetu i drugima. Prenoseći različite poruke roditelji, nastavnici, mediji i drugi autoriteti utiču na formiranje identita. Kada su te poruke u skladu sa realnošću, onda daju dobre i funkcionalne smernice u odrastanju mladih. Ali ako nisu, dolazi do konflikata koji mogu da se odraze u teškoćama u funkcionisanju.

Svaka kultura ima svoje teme, običaje, verovanja i obrasce ponašanja koji se transgeneracijski prenose i nazivaju se još i kulturni scenario. Kulturni scenario se objašnjava kao prihvaćeni i očekivani dramski sklopovi koji se pojavljuju u okviru društva. Zasnovani su na kolektivnim uverenjima koje deli većina ljudi iz date društvene grupe. Odražava ono što se podrazumeva pod „nacionalnim identitetom“. Tako za analizu kultornog scenarija potrebno je posmatrati kolektivna uverenja, stavove, uloge, teme i slično, koji se prenose u porodici, putem obrazovanja i medija.

Ako posmatramo našu zemlju koja se poslednje dve decenije nalazi u tranziciji,  kulturni uticaju se razlikuju od onih pre pedeset godina. U tom „međuprostoru“ dolazi do neizvesnosti i problema u snalaženju ljudi, od toga da se nekritički prihvata sve što je novo, do toga da se čvrsto i nekritički drži krutih i dogmatičkih pravila. Kao posledicu imamo veliki broj oboljenja i psihosocijalnih problema.

Veliki broj ljudi i dalje je zbunjen kojim putem da krene, da li da žive u okviru scenarija koji se prožimaju u porodici, školi ili u medijima, ili mogu da opstaju prihvatajući različite uticije…? Možda je upravo to kritična masa koja donosi promene jer pokušavaju da razmisle i provere spoljašnje uticaje i nakon toga donesu odluku koji su obrasci ponašanja i verovanja funkcionalni u njihovom životu, kao i kroz koju prizmu vide sebe i druge ljude.

Uvek su postojali pojedinci koji su živeli u okviru kulturnog scenarija, ali i oni koji su bili samostalni da opstaju i razvijaju se iako su okruženi različitim i uticajima. Takođe, uvek je bilo i onih koji su mogli lako da se adaptiraju na u različitim sredinama.

Cilj vaspitanja, obrazovanja i psihoterapije je stvaranje autonomije, što podrazumeva prihvatanje funkcionalnih pravila i vrednosti jedne kulture i odbacivanje nefunkcionalnih, odnosno razvijanje samostalnog kritičnog mišljenja, kroz koje ličnost samostalno donosi odluke o svojim izborima.

Autor: Ljubica Rašković – edukator Psihopolis instituta

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*