Home / Saveti koje niste tražili / Gde je grešio Dekart?
Gde je grešio Dekart?

Gde je grešio Dekart?

Rene Dekart, genije, otac analitičke geometrije, racionalista koji je proslavio rečenicu Cogito, ergo sum, loš je navigator u socijalnim situacijama! Plovidba socijalnim svetom u arhitekturi našeg mozga ne iscrpljuje se korišćenjem kognicije, već zahteva angažovanje nekognitivnih sposobnosti. Koje su to sposobnosti? Imamo li socijalni deo mozga? Da li čovek sa Zapada navikao na analitički tip mišljenja može i treba da razmišlja holistički kao čovek sa Istoka?  I zar nam nije kognitivna superiornost omogućila da „vladamo“ ovom planetom?

Socijalna neuronauka poslednjih decenija oživljava pojam socijalne inteligencije kao sestre emocionalne inteligencije. Svedoci smo afektivne i socijalne revolucije u psihološkim konceptima, koja pomera fokus naučnog interesovanja. Dario Maestripieri u knjizi „Makijavelijeva inteligencija“ demonstrira kako funkcioniše mentalni zaokret govoreći o socijalnom ponašanju majmuna i ljudi. Kad stojimo pred kavezom u zoološkom vrtu i posmatramo majmune, mislimo: „Baš se ponašaju kao ljudi. Baš su čovekoliki.“ A zapravo treba da mislimo: „Ljudi se ponašaju kao majmuni. Ljudi su majmunoliki.“ Mi smo ti koji smo primati! Nisu „ONI KAO MI“, nego smo „MI KAO ONI“. Tako je i sa svim ostalim mentalnim mapama. Egocentričnost našeg načina razmišljanja ne dozvoljava da sagledamo druge mape ne samo u svakodnevnom životu, nego i u naučnim zaključcima. Dekart je izrekao genijalnu misao, ali ona nije aksiom koji važi uvek i svuda. I danas se u psihologiji ova misao preispituje.

Pojam socijalne inteligencije još je davne 1920. predložio Torndajk. To su bili počeci uspostavljanja pojmova IQ i razvoja psihometrije. Pokušalo se i sa merenjem socijalnih sposobnosti, ali se samo merilo intelektualno shvatanje socijalnih situacija, kao kakav fond znanja o toj oblasti ljudskog života.  I nije ni čudo da je analiza rezultata na testovima vodila ka zaključku da to i nije nikakva posebna sposobnost. Otuda Veksler odbacuje taj pojam, verujući da je socijalna inteligencija samo opšta inteligencija primenjena na socijalne situacije. Problem je u tome što je naučna metodologija glorifikovala kogniciju i sve procenjivala kroz taj referentni okvir. Mislim, dakle postojim!

FreeDigitalPhotos.net

Obični svet je u ovoj sferi „mudriji“. Dok se naučna misao saplitala u oblikovanju pojma socijalne inteligencije, laici su „osećali“ da je to posebna veština, nešto drugo od količnika opšte inteligencije. Prosto su vidjali oko sebe obrazovan, pametan svet koji je interpersonalno nedarovit. Razlog je u delu socijalne inteligencije koji obuhvata nekognitivne sposobnosti, neverbalne, intuitivne, one koji idu niskim neuro putevima, ali bez kojih nema glatkog, harmoničnog socijalnog života, ali koje izmiču merenju i testiranju.

Glavne komponente socijalnog dela mozga: sinhroničnost, empatija, interaktivnost, briga, marenje za druge… ne daju se omedjiti naučno metodološkim metodama, jer su bliže umetnosti i kreativnosti, nego racionalnoj nauci. Na neuronskom nivou moje upoznavanje tebe znači da treba da udjemo u rezonancu naših mentalnih mapa, emocionalnih šablona, skriptova….i to stapajući ih i izgradjujući nešto novo, zajedničko! Taj kreativni čin prati doživljaj jednosti. To se ne dešava samo na nivou kognicije, Dekartovog razuma. Uzajamna empatija, uzajamna nega i briga daju vibrantni odnos, validaciju visokog intenziteta, bogatu rezonancu čitavog našeg bića. Naučna misao Zapada koja naglašava  autonomiju, samospoznaju, individualna postignuća, analitičnost  nije alat za ovu sferu našeg života. Holistički referentni okvir Istoka koji favorizuje harmoniju, komunikaciju bolji je socijalni procenitelj. Možemo li mi potomci Dekarta sa jakom racionalnom notom da vidimo svet očima čoveka sa Istoka? Apsolutno. Naš kapacitet za razmišljanje ili analitično ili holističko je isti, samo je pitanje navika, liste prioriteta i orijentacije. Psihologija kao nauka je napravila taj zaokret. Fokus psihologa je već decenijama na emotivnim i socijalnim veštinama. Vreme je da i u edukaciji, mentalnoj higijeni svako od nas razvije ove meta-sposobnosti, bez koji nema doživljaja harmonije i sreće. Tek kada naučimo da pogledamo svet i iz tudje perspektive, kada empatičnost, briga, toplina i nežnost poteku spontano imaćemo taj flou – doživljaj jednosti. Kako je to lepo Buber rekao „čitavo stvarno življenje je sastajanje“.

Mi potomci Dekarta, nećemo izgubiti individualnost, već je uvećati, budemo li koristili krilaticu: Stapamo se, dakle postojimo!

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*