FreeDigitalPhotos.net

AKO ME LAŽU, OPRAŠTAM

Iako je opšte poverenje u medije nisko, razumevanje situacije u zemlji i svetu se  pre svega zasniva na informacijama koje nam plasira preferirana TV stanica. Da li su televizije svesne svoje uloge u formiranju javnog mnjenja? Da li je pluralizam informisanja zaživeo?I da li je stanovnik Srbije spreman za individualni pristup i medijski pismen?

Verujem u ono što vidim

Dominantnost televizije  kao medija se jasno vidi i u anketama  i u segmentaciji medija tržišta. Otpor ka štampanom materijalu u bilo kom vidu je posebno izražen kod mlađe populacije. Dok stariji ostaju  verni novinama kao dodatnom izvoru informisanja, mladima su elektronski mediji omiljeniji. Internet je prirodni sled mesta gde oni  traže  i zabavu i obaveštenje, iako je još uvek broj korisnika mali. Radio je stvar prošlosti. A serijska reprodukcija „od usta do usta“ verovatno nikada neće izgubiti na značaju, jer održavanje mentalne higijene zahteva „živi kontakt“. Međutim, kada se informišemo o dešavanjima koja su od velikog značaja, sigurno ćemo potražiti  šta poručuju institucionalna sredstva informisanja.

Masovnost televizije je jedan od razloga njene dominantnosti. Ne samo da je prisustvo TV aparata u svakom domu očekujuće, nego  je i jednostavan način rukovanja omogućio lak pristup svim ukućanima.“ Samo pritisneš dugme i sve je postavljeno, a za internet moraš da se potrudiš.“– kažu anketirani.

Moći televizije doprinosi i sinergija slike i tona, jer najviše verujemo saznanju koje  proizilazi iz opažanja. Glorifikovanje percepcije se bazira na nerazlikovanju mehanizama percepcije, apercepcije, valorizacije koji se odvijaju u procesu  formiranja unutrašnje mape stvarnosti tzv.referentnog okvira. Kada  su u pitanju fenomeni prvog reda, odnosno pojave koje su direktno dostupne našim čulima, možda je verovati svojim očima dovoljno da bi se formirala funkcionalna mapa (unutrašnja stvarnost) koja odgovara teritoriji(spoljašna

stvarnost). Ali, kada su u pitanju pojave koje  nisu direktno dostupne našim čulima npr. „ljubav“, „političko uverenje“,„ društvena akcija“…moramo biti svesni da svako od nas konstruiše svoj doživljaj stvarnosti dajući doživljenom značenje i važnost. To što je TV informacija upakovana u slika-ton oblik, ne znači da je postala fenomen prvog reda i da je dovoljno da je samo percipiramo, već moramo učiniti napor da je valjano i obradimo.

Svi mediji manipulišu, ali znaš ko je čiji

Konstatovali smo da je televizija glavni društveni instrument kojim se zbivanja iz spoljneg sveta prevode u domen privatnih iskustava. Sve televizije, bez izuzetka, konstruišu svoju sliku stvarnosti. Informativne TV redakcije vrše selekciju događaja i  ljudi o kojima će izveštavati, strukturišu priče po nekim zadatim parametrima, pakuju u formu ekranizacije sa namerom da formiraju određene stavove. Iako pretenduju da ih doživimo  kao neutralni prozor u svet, sve televizije iskrivljuju noumen po default-u. Na sreću izgleda da je medijska naivnost auditorijuma prošlost. Rezervu oko verodostojnosti informacija najbolje ilustruje izjava anketiranih: „Svi manipulišu, ali znaš ko je čiji i šta ti voliš.“. Odabir koji TV konstrukt je najrealističniji se vrši na osnovu procene koji  medij najviše odgovara objektivnoj stvarnosti sa jedne, i našim referentnim okvirima, sa druge strane.

Medijskoj komunikaciji je, inače, imanentna manipulacija. Nije problem jasna, ni pozitivna, već skrivena i negativna manipulacija. Kada ispoljavamo strah da ćemo biti izmanipulisani, mislimo na zloupotrebu veštine manipulacije. Svaka poruka je veštije ili manje vešto plasirana da izazove reakciju. Da li će nas indoktrinirati, ili će nas pozitivno edukovati, zavisi i od onoga ko šalje, ali i od nas samih.

FreeDigitalPhotos.net

Princip je isti, ostalo su nijanse

Koliko je pluralizam  TV reprezentovanja stvarnosti  naša svakodnevica? Deo anketiranih misli da „svi pričaju manje-više isto“, pluralizam se odnosi na formu, dok je sadržaj modifikovan samo u nijansama. Međutim, istraživanja identifikuju kapacitet za lojalnost određenoj TV stanici. Koliko su  rukopisi  TV vesti jasno profilisani? I šta je potrebno da se kreira  odredjeni brend TV vesti?

Kao i svaki proizvod i TV emisija zahteva napor u izgradnji brenda. TV stanica mora da definiše vizuelni, audio, retorički, tematski format  svog informativnog programa. Osnovna dilema  o koncepciji počinje  pitanjem koji je potencijal emisije i  kome se ona  obraća. Piplmetarska baza  podataka može da odgovori na pitanje u kojoj meri strukturu auditorijuma odredjuje tipologija emisije. Zahvaljujuci svakodnevnom elektronskom merenju ponašanja gledalačke publike, kao u kakvom  namernom eksperimentu, TV emisije se mogu posmatrati  u dužem vremenskom intervalu u variranim situacijama. Posebno su interesantni licencirani formati koji se sukcesivno emituju na različitim TV stanicama. Da li onda TV stanica automatski preuzima gledaoce kupovinom programskog sadržaja od konkurencije? Da li je jasno izgradjen brend dovoljan da „povuče“i publiku? Kod kreiranja TV vesti zašto da „izmišljamo toplu vodu“ kad standardi već postoje? Da li je dovoljno samo da preslikamo već postojeći najgledaniji informativni program?

Piplmetri potvrđuju da je struktura auditorijuma određene emisije:

  1. različita na različitim TV stanicama kod emisija iste tipologije;
  2. slična na istoj TV stanici kod emisija različite tipologije.

Zaključak je da dok brend TV stanice funkcioniše i nezavisno od programskih sadržaja, sve pojedinačne TV emisije generišu brend same TV stanice! Kod uspostavljanja i informativnog programa treba tako krenuti od  njegovog prilagođavanja  prosečnom gledaocu TV stanice.

Naravno, ne treba predhodni zaključak shvatiti defetistički. Iako je jezgro publike svih formata na jednoj televiziji ista grupa ljudi, dok zabavni program zadovoljava jednu vrstu  njihovih potreba ( za relaksacijom), informativni program aktualizuje drugu vrstu potreba( za informacijom). I naravno, zavisno od uspešnosti svaka emisija ima snagu da alteriše imidž same TV stanice u većoj ili manjoj meri i time povratno utiče na strukturu auditorijuma i drugih TV sadržaja.

Nije sve u TV stanici

Posle višedecenijskog emitovanja TV signala samo sa jednog mesta i formiranja svih naših standarda vezanih za televiziju na tim tradicionalnim principima, potrebno je da  razvijamo i specifičnu ponudu TV vesti, sa jedne, ali i da se navikavamo na prednosti pluralizovanja informisanja, sa druge strane.

I emiteri i gledaoci moraju da prave jasnu razliku da javni servis  „služi“ građanima, a komercijalne televizije  animiraju kupce proizvoda i usluga iz svojih reklamnih blokova. U oblasti informisanja to ne znači da će jedni raditi profesionalno, a drugi praviti šou od vesti u želji da se zadovolji tržišna orijentacija. Moramo  da modifikujemo i  našu predstavu šta je profesionalno u žurnalizmu. Ako smo stavili svoju špicu, kreirali svoj studio, postavili svog prezentera, ne znači da možemo preuzeti sve priloge sa druge TV stanice i da smo završili posao informisanja. Mora da postoji razlika u zastupljenosti hard-soft vesti, načinu pro-contra izveštavanja, izboru tema i njihovom personalizovanju i to suštinski u odnosu  na javni servis, ali i ostale komercijalne televizije. „Ovo je naš ugao gledanja“, jasno treba da istakne svaki informativni program, jer niko nema tapiju na „istinu“. Dalje diversifikovanje svog prepoznatljivog govora, forme ekranizacije i svog zaštitnog znaka je tako  jedini mogući put svake TV stanice. Piplmetri će izmeriti koliko se u tome uspeva. Ali, uticaj na formiranje javnog mnjenja zavisiće  i od broja gledalaca i od njihovog profila, jer ne učestvuju svi podjednako u društvenim akcijama.

Dinamička priroda javnog mnjenja ukazuje da postoji niz faktora koji ga određuju. Razvijenost društva, složenost njegove socio-ekonomske strukture, politički režim, kulturna tradicija, pa i arhitektura medijskog sistema, prelamaju se u ravni pojedinca dok formira „svoju“ istinu o svetu oko sebe. Trans-kulturalna istraživanja potvrđuju jasne statističke korelacije između medijske izloženosti i nivoa javnog znanja. Međutim, u hijerarhiji uticaja na javno mnjenje, manji je uticaj organizacije medija, kako i gde se vesti prate, od  nivoa obrazovanja. Široki kulturni procesi u svakom društvu moraju prvo da stimulišu interesovanje za javne stvari, moraju da edukuju auditorijum, pa tek onda se može od televizija očekivati da će oblikovati javno mnjenje na način koji će biti adaptibilan u jednoj društvenoj zajednici. Početak je ovde jasan: edukacija, edukacija, edukacija!

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *