Home / Kafa sa tetkom / Što bi dike – ode u vojnike…
Što bi dike – ode u vojnike…

Što bi dike – ode u vojnike…

… Što bi škarta, osta da se karta.

Tako kaže narodna pesma. I ako je pesmama verovati (ne samo ovoj), uniforma je bila jedan od prerogativa muškosti. Ali ne bilo kakve muškosti, već one zdrave, spremne i sposobne za sve vrste akcije.

Do nedavno se u većini ruralnih krajeva naše zemlje tek po povratku iz vojske mladić socijalizovao u svet odraslih muškaraca i smatrao spremnim za zasnivanje porodice. Takav običaj bi se, sasvim izvesno, ponegde i do danas održao da usled određenih strateških oduka države, obaveza služenja vojnog roka nije ukinuta. Sad, šta je tu je. Ako baš neko želi da služi vojsku, postoji mogućnost da to učini dobrovoljno. Ali, bez sumnje, ništa nije kao pre.

U Srbiji je, dakle, vekovima postojala neka forma zakonske obaveze da muškarci, posle punoletstva, provedu izvesno vreme u uniformi. Ta pojava se u našem društvenom miljeu toliko ukorenila da se služenje vojske smatralo prirodnom pojavom u svetu muškaraca, gotovo jednako kao što se rađanje dece smatalo „normalnim“ za žene.

U tom fokloru i igri stereotipa bilo je, bez sumnje, u kontekstu vremenske epohe, i nekih praktičnih utemeljenosti. Naime, devojkama je činjenica da je mladić odslužio vojni rok, predstavljala izvesnu garanciju za njegovo psihofizičko zdravlje. Onaj koga vojska nije htela, smatralo se, ima neki ozbiljan nedostatak zbog kojeg ga valja izbegavati prilikom odabira bračnog partnera.

Pripovedaju se u narodu priče (lično sam čuo nekoliko) da su domaćini prodavali stoku i/ili delove imanja kako bi u nekoj koruptivnoj kombinaciji svom sinu obezbedili da obuče vojničku uniformu, a samim tim i da se po skidanju iste oženi i zasnuje porodicu. Oni, koji pak ni tako nisu mogli da reše problem, dovijali su se na razne načine. Najčešće su „vojni rok“ provodili skriveni daleko od zavičaja obezbeđujući montirane fotografije u uniformi i ostale dokaze „da se Vlasi ne dosete“.

Kako su prolazile decenije sve manje je važio ovaj kvazidarvinosvki cenzus, ali je služenje vojske ostalo sastavni deo identifikacije sa svetom muškaraca, a za devojke ne toliko garancija da je „primerak“ zdrav i prav koliko da je zreo i samostalan (ili zreliji i samostalniji). Odvajanje od mamine kutlače i očevog „neka sine, ja ću“ taman i na nekoliko meseci, omogućavao je, neki bi rekli – sve mekšim generacijama momaka, da osete teret obaveze i odgovornosti. Ta prelomna tačka u životu u kome se ono „i ne mora baš“ pretrvara u „mora i to odmah“ mnogima se dogodila upravo u stavu mirno ispred nekog namrštenog starijeg vodnika.

Ako izuzmemo fetiš prema uniformi, koji uz sva poricanja postoji, u novonastalim okolnostima ženski svet je ostao bez jednog kriterijuma izbora muškarca. Koliko god taj kriterijum bio banalan uklapao se u konture percepcije zdrave muškosti u vremenima koja su iza nas. Ili možda nisu?

Ništa lično.

Autor: Aleksandar Petrović

(Foto: http://www.mod.gov.rs)

3 comments

  1. Sve tačno! Bravo Aleksandre!

  2. LjiljanaJerinic

    Aleksandar pokreće važno pitanje: koliko je opasno dovođenje u pitanje običaja služenja vojske kao čina inicijacije dečaka u ulogu odraslog muškarca? Činjenica je da živimo u vreme svih mogućih tranzicija i da su granice „normalni tinejdžer“ i „normalni odrasli“ zamagljene i manje ritualizovane. Da li je dečak „odrastao: kad dobije vozačku dozvolu, kad se prvi put napije, kad ima prvi seks, kad postane punoletan i može da glasa, kad upiše fakultet, ili kad se finansijski osamostali? Služenje vojske je bio zgodan čin, jer je bio društveno jasno definisan. Devojkama je ostalo rađanje (mada se i ta granica relativizuje),a dečaci su više zbunjeni: šta oni treba da učine da ih društvo tretira simetrično, a ne kao decu.

    Kad je vojska u pitanju, napravljen nam je i haos u glavi, jer smo do juče romantizovali ulogu vojnika u našem društvu, a danas, zbog događaja iz bliske prošlosti pitamo se da li su vojnici heroji i patriote. I nekako smo sve bliži stavu da nema dobrog rata (čak i kad je odbramben), jer vidimo jasno njegovu destruktivnost. U tom kontekstu ne bismo da svoje dečake dovedemo u situaciju da budu ubijeni, makar i simbolično kroz služenje vojske. Naravno, pričamo o običaju, obredu, činu koji je simboličan. Suštinski nema razlike pre i sada, jer su jasne definicije zrelosti. Samo sentimentališemo nad običajima koji nam, kao kakvi markeri; služe da se lakše socijalizujemo.U HighTech društvu, tinejdžer bi mogao da ima misao vodilju: Make Job, No War!

  3. Vratila sam se da ponovo pročitam ovaj tekst koji me fascinirao na mnogo načina, i da, Ljiljana, lepo ste rekli, nema više te „prelomne granice“ sve je zamagljeno…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*