Home / Saveti koje niste tražili / Ništa ja tu ne mogu da učinim
Ništa ja tu ne mogu da učinim

Ništa ja tu ne mogu da učinim

U situacijama kada postoji problem, a naš odgovor je pasivnost, najčešće se ne radi o odsustvu energije, kako to volimo da objašnjavamo, nego o njenom pogrešnom usmeravanju. Umesto na konstruktivno rešavanje, energiju umeravamo na inhibiranje ponašanja. Rezultat je duplo pogrešan: problem nije rešen, a mi se iscrpljujemo.

Inhibitorne refleksije (razmišljanja) menjaju perspektivu iz koje se nešto sagledava. “Zašto bih danas ustala, kada ćemo svi pre ili kasnije umreti?” – radnja koja treba neposredno da se desi, meri se sa velike vremenske distance. “Zašto bih išla na glasanje, kad moj glas neće ništa da promeni?” – podcenjuje se vrednost radnje. Nekada od pasivnosti pravimo čak vrlinu – Hamlet je primer za to.

Pasivno ponašanje nije samo ne-činjenje. U psihologiji se razlikuju četiri stila pasivnog ponašanja: ne raditi ništa; preterana adaptacija; agitacija i inkapacitacija (i-ili nasilje). U osnovi je želja da se uspostavi simbioza. Uopšte se ne sagledava da postoji druga nesimbiotska alternativa i preuzimanje odgovornosti.  Kod ne-činjenja energija se koristi za inhibiranje odgovora ili mišljenja. Na primer: Ivana šef proziva što ne završava izveštaj, a on samo sedi mirno i gleda kroz njega. Kod preadaptiranosti se trudimo da zadovoljimo želje drugih  i to one koje mi mislimo da drugi imaju, zapravo ponašamo se kao poslušno dete.  Miroslav, menadžer, posmatra svog šefa kako lupka po tabli dok daje naredjenja i (pogrešno) zaključuje da je šef na njega ljut, te je miran i servilan. (Šef zapravo žuri da se posle sastanka nadje sa devojkom, lupkanjem izražava nestrpljenje i smeta mu pasivno Miroslavljevo ponašanje, želi brzo, aktivno preuzimanje odgovornosti). Preadaptirano ponašanje treba razlikovati od svesne adaptacije koja je rezultat analiza, promišljanja i odluka. Zanimljivo je da pasivnost nije opušteno stanje, već ga prati nemir, uznemirenost, te je i agitacija sledeći stepen. Misao “treba nešto da učinim” dovodi do ponavljanja nesvrsishodnog ponašanja, a ako to potraje, vodi u nasilnost za koju se ne preuzima odgovornost. Inkapacitacija tako postaje dobit u Igri “Ne mogu to više da podnesem”. Ne-činjenje invertovano u nasilje je ono što svakako  treba da izbegnemo!

Unutrašnji mehanizam koji se manifestuje kao pasivno ponašanje zove se otpisivanje (diskaunt) i pripada mehanizmima odbrane. (Ne treba staviti znak jednakosti izmedju ova dva pojma: otpisivanje kao unutrašnji mehanizam se ispoljava i drugim ponašanjem, a ne samo pasivnim). Razlikujemo tri oblasti, tri tipa i četiri nivoa otpisivanja. Osoba minimalizuje ili ignoriše aspekte vezane za sebe, druge ili realnu situaciju (tri oblasti).

 digitalart / FreeDigitalPhotos.net

Oblast JA: “ Ja sam OK.” – kaže bolestan. Oblast TI: “ Ti si OK.” – a nije zapravo. Oblast SITUACIJA: Vozi sa neispravnim kočnicama kao da je sve OK.

Sva tri gornja primera se odnose na prvi nivo: odbijanje da problem uopšte postoji. Drugi nivo se javlja kada je problem identifikovan, ali se otpisuje njegov značaj:

Oblast JA: “Imam bolove, ali to nije ništa ozbiljno.” Oblast TI: “Nije ti ništa, ti si plačljivica, stalno plačeš.” Oblast SITUACIJA: “Kočnice nikada nisu apsolutno ispravne.”

Treći nivo je kad znamo koji je problem, šta znači, ali mislimo da niko to ne može da reši:

Oblast JA: “Nema stručnjaka za moje tegobe.” Oblast TI: “Za tebe ništa ne može da se učini.” Oblast SITUACIJA: “Ne može se sprečiti habanje kočnica usled upotrebe.”

I četvrti nivo je kad znamo problem, njegovo značenje, da postoji mogućnost da se reši, ali verujemo da mi nismo u stanju da to rešimo:

Oblast JA: “Ništa ja ne mogu oko tog bola da učinim!” Oblast TI: “Ne mogu ja tebi da pomognem!” Oblast SITUACIJA: “Nisam ja mehaničar da održavam kočnice.”

Osim problema, otpisujemo i informacije (stimuluse) i opcije.

Oblast SITUACIJA, nivo POSTOJANJE, tip STIMULUS: “ Vidim perfektno” – kaže vozač dok vozi kroz gustu maglu.

Oblast SITUACIJA, nivo ZNAČENJE, tip OPCIJA: “ Biću i dalje umorna, iako odem na odmor.”

Postoji hijerarhija otpisivanja, koja je odlična za dijagnostikovanje, jer nam je jasno šta treba da korigujemo, već odredjenjem oblasti, nivoa i tipa otpisivanja. Ako neko misli da je problem nebitan, sigurni smo da veruje da ga je nemoguće rešiti, kao i da misli da on lično nema načina da ga reši, ali zato je svestan postojanja problema. Takodje iz matrice znamo da simultano takva osoba otpisuje mogućnost promene stimulusa, kao i postojanje opcija (dijagonalna veza). Jasno je da ne treba raditi na “višim nivoima”, dok ne izkonfrontiramo “niže nivoe”, ali za to je potrebna stručna intervencija, ne može se kroz samoterapiju.

Čitava ova priča je da uočimo da pasivno ponašanje nije relaks stanje, nije odmor, pauza, nije ušteda energije, već naprotiv, vrlo zamorna aktivnost. Energija se zarobljava pataloškim mehanizmima, pa stižemo do nasilja bez osećaja odgovornosti, iako ga  mi činimo. Takodje je apsurdno da kad poželimo da se aktiviramo, zapravo smo iscrpljeni, a “ništa nismo radili!”

Autor: Ljiljana Jerinić, edukator Psihopolis instituta

2 comments

  1. LjiljanaJerinic

    Članak sadrži nove pojmove i za stručne krugove: diskaunt, inkapacitacija…. Diskaunt je prihvaćen prevod otpisivanje, a za inkapacitaciju nema srpske reči. U pitanju je termin Schiff-ovih koji u engleskom jeziku ima sledeće sinonime: incapacity, inability, incapacibility, incompetency, unfitness, disqualification, disability i sledeća značenja:
    1. lack of capacity
    2. lack of physical or intelectual power, inability
    3. lack of legal ability or competancy to do, give, transmit, or receive something
    4. disability, disqualification, te incapacity of minors to make binding contact
    Ukoliko neko stručan želi, može da ponudi prevod, jer u TA literaturi nema srpske reči!
    U toj gradaciji pasivnog ponašanja od ne-činjenja, preko preterane adaptacije i agitacije, inkapacitacija i-ili nasilnost je najviši novi pasivnosti. Inkapacitacija je vrhunac gde dolazi do pražnjenja energije nabildovane kroz skalu pasivnog ponašanja, gde se „gubi kontrola“, nema promišljanja, nema ciljanog ponašanja, već na jedan grandiozni način dolazi do „pucanja“ tipa „ja to ne mogu da podnesem!“ Paradoks „pasivno je energetski jako“ se tu bukvalno vidi na delu! I naravno, to je najopasniji vid pasivnosti.

  2. Gordana Radojkovic

    Pa upravo tako i može da se kaže – pražnjenje ili negativno pražnjenje, ako sam dobro razumela objašnjenje. I ‘pucanje’ može, bolje je sve nego ‘inkapacitacija’ koja je nerazumna kao pojam. Hvala na dodatnom objašnjenju, baš mi je i inače zasmetao taj pojam.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*