Maska koja otkriva

Još od praistorije maske se nose radi zaštite, prerušavanja i skrivanja, obeležavanja statusa, iz verskih razloga, u pozorištu, na karnevalima, u dečjim igrama, ali i u ekspresivnoj terapiji. U antičko vreme, prihvaćen je termin persona za pozorišnu masku, a značenje se vezuje za etrursko phersu, biće koje živi izmedju spoljnog i podzemnog sveta. Sličnu konotaciju ima psihološki termin persona   naglašavajući da je to onaj deo koji komunicira sa okolinom, onaj koji  drugi prepoznaju  kao ličnost. U srpskom jeziku persona ima  uže značenje, jer se odnosi na osobu koja ima negativne vrednosne oznake „Jaka mi je ona persona“ , kažemo podrugljivo.  I specifično  značenje, naravno, ima Jungov arhetip Persona.

Ceo svet je samo pozornica, gde je glavni lik ljudsko Ja, koje se ne iscrpljuje u percepciji, niti u opštem osećanju, niti u čistoj misli, već je sve to zajedno. Stalno govorimo: „Ja vidim, ja osećam, ja želim, ja hoću…“ jer sebe doživljavamo kao glavnog aktera u scenografiji spoljnog sveta. I jasno nam je da to naše Ja ima razna svojstva. Ima telo kao objekat i kao instrument, ima biološki entitet – organizam. Ima psihološku strukturu, crte ličnosti, motive, navike, saznanja, istoriju i kontinuitet. Ima moć poimanja sopstvene svesti. Vidi da pripada odredjenom tipu po izgledu, funkcionisanju i ponašanju.Opaža i svoje odnose sa okolinom:  član je odredjene socijalne grupe, ima statuse i uloge. Ja oseća da ima strukturu: delove koji čine jezgro i one koji su na periferiji.  Kao luk sastoji se od slojeva koje možemo da zamislimo da ljuštimo, da bismo došli do suštinskog Ja.  Mnogi teoretičari ističu da kad bismo sve slojeve oljuštili, baš kao kod luka, u centru ne bi bilo ničega, jer je suštinsko Ja samo fikcija. Tako i osećaj da periferni delovi nisu bitni za naše stvarno Ja je varka. A maska, persona pripada upravo tom prvom sloju našeg Ja, kojim komuniciramo ko smo. To je izlog naše ličnosti. I kao i kod prodavnice, nije svejedno kako je izlog dizajniran.

Način kako se predstavljamo zavisi od socijalne situacije. Nije neubičajeno da kod kuće smo nemarno odeveni, bez frizure i šminke, u odeći koja više pokriva, nego ističe. Sedimo, jedemo, govorimo manje ugladjeno i kontrolisano, plačemo, ponašamo se drugačije, a drugačije i mislimo, jer smo skinuli masku namenjenu spoljnom svetu. Nije nužno da to bude nekulturno, primitivno  ponašanje, samo je manje konvencionalno. Kada planiramo zajednički život, potrebno  je upoznavanje i ove slike partnerovog Ja, da ne bi bilo zabune. Na vreme treba da znamo da li nam se i to dopada, odnosno da li možemo da tolerišemo tu stranu nečije ličnosti. U narodu se kaže da tek kad sa nekim pojedemo kilogram soli, možemo da kažemo da smo ga upoznali.

Adell Rucker / FreeDigitalPhotos.net

Sad zamislimo da treba da idemo na intervju za posao, ili na ljubavni sastanak, ili u pozorište, na rok koncert, samo na kafu u lokalni kafić, ili čak na put u inostranstvo za godišnji odmor. Svi tada podešavamo svoj public image, priznali to, ili ne. Ali, ne završava se transformacija samo biranjem odgovarajuće odeće, doterivanjem, već samo počinje. Uzimamo i odgovarajući set ponašanja, mišljenja i osećanja koji verujemo da odgovara datoj situaciji. Možda smo navežbali par uvodnih rečenica za intervju, ili skinuli sa neta par novih viceva da bi impresionirali društvo svojom duhovitošću… Mnoga svičovanja mi radimo automatski, bez detaljne analize, jer su nam situacije poznate. Kad krenemo na zasluženi odmor, onaj čas kad udjemo u aerodromsku zgradu mi smo lepršavi, vedri, ostavili smo poslovni deo sebe. Kratke pantalone i bose noge sasvim lepo nam idu uz glasni smeh i igru. Ili kad se obratimo bebi u kolicima, svi namontiramo vedri izraz, tepamo i uprošćavamo rečnik. Istraživači su pokušali da izračunaju koliko vremena u proseku potrošimo na te transformacije. Kažu čak tri sata dnevno. Možda je diskutabilno, ali je interesantno da se meri satima, a ne minutima. A dan je ograničene dužine. Znači da nam je to važno.

Šta držimo u izlogu naše ličnosti zavisi ne samo od situacije, već i od našeg sistema vrednosti. Držimo u izlogu ono što mislimo da kod nas vredi. Jedna stvar je samoprihvatanje, gde mi uvidjamo koje su naše slabosti i mane, a drugo je samopoštovanje – „ja vredim“ stav.  Nažalost, mnogi imaju uslovljeno vrednovanje. Vredim  samo ako sam: lep, seksi, ako ugadjam drugima, ako sam savršen, ako sam jak, ako sam uspešan….to je obično rana roditeljska poruka, koju smo internalizovali, prihvatili kao svoje uverenje. I ako ispoljavamo uslove koji su zadati, mi onda to stavljamo u izlog svoje ličnosti sa ponosom. Karen Hornaj koristi izraz neurotični ponos, a transakciona analiza kontraskriptni ponos. Tako se dešava da oni koji imaju imperativ: Budi jak, sa ponosom stavljaju u izlog: „Ja mogu sve da izdržim“ i neće da popiju sedativ ni na sahrani rodjenog deteta. Na licu im je skamenjena maska. Čak sa prezirom posmatraju one koji su skrhani bolom. Ne samo da se to što je za nas vredno drži u izlogu, nego se očekuje da je to i u izlogu svih ostalih. Pa, tako oni koji imaju iste izloge se prepoznaju i medjusobno simpatišu i biraju i obrnuto.

Još je veći problem ako je poruka koja nam je u izlogu deo nesvesne patološke igre koja peca saigrača. Devojka koja ima zabranu na bliskost, može da ima u izlogu poruku „Treba mi partner večeras“. Može da se tako stilizuje da je poruka jasno čitljiva. A onda kada joj neko priđe, ona začudjeno okrene ledja, a tamo piše:“ Ali, ti nisi taj“. I tako „prevari“ i sebe i potencijalne partnere. Govorim ne o namernim manipulacijama, nego o nesvesnim mehanizmima koji donose patnju svim akterima, jer momak je doživeo neuspeh, ali i devojka je opet ostala sama.

Tek na trećem mestu su veštine self marketinga one koje definišu dizajn našeg izloga ličnosti. Spadaju u kategoriju svesnih, naučenih koraka i pomažu da sa manje grešaka naštimamo svoje predstavljanje. Poželjno je savladati ih.  U cilju očuvanja mentalnog zdravlja i tu treba imati pravu meru u tome da ono što stavljamo u izlog se ne razlikuje bitno od suštine našeg Ja.

Interesantno je i da važnost pojedinih slojeva naše ličnosti, gde je naša periferija,  a šta nam je suštinsko, ne znamo dok ih posedujemo. Tek naknadno to spoznajemo. Neko postane skrhan ako mu je odelo ruinirano, neko kad  mu je izgubljena imovina, socijalni status i ugled. Kad nestanu „periferni slojevi“, od nekih osoba ne ostane bukvalno ništa. Iznemognu do smrti ili vegetiraju u stuporu.  Periferno i centralno je neutralno u odnosu na neki opšte definisan značaj, jer svaka osobina se može i od čoveka do čoveka i od situacije do situacije odrediti kao „spolja“ ili „unutra“, kao „viša“ ili kao „niža“. Zato je  bitno očuvati osećaj ličnog identiteta  sa onom ili ovom maskom dok aktivno hodamo po pozornici sveta.

Autor: Ljiljana Jerinić, edukator Psihopolis instituta

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *