kenfotos / FreeDigitalPhotos.net

Kad žrtve silovanja progovore na Tviteru

Juče je preminula Ukrajinka koja je bila žrtva grupnog silovanja a koju su silovatelji, njih trojica, posle silovanja zapalili. Preživela je ali joj je bila amputirana desna ruka i posle dve nedelje borbe preminula je. Ovaj slučaj, još dok je devojka bila živa pokrenuo je lavinu protesta u Ukrajini zbog korupcije u policiji i sudstvu, kada se otkrilo da su dvojica silovatelja puštena na slobodu zahvaljujući jakim vezama koje su imali.

Sigurno se sećate filma “Optužena”, Džodi Foster je za ulogu u tom filmu dobila Oskara, a film govori o žrtvi grupnog silovanja koja na sudu pokušava da dokaže da je silovana dok se “pravda” okreće protiv nje i pokušava da dokaže da je sama za to kriva.

Kod nas je vrlo dugo stav društva bio isti, da je silovanja žena sama kriva za to što joj se desilo što se potkrepljivalo onom narodnom – dok kučka ne mrdne repom…

U ovakvim situacijama silovana žena bude drugi put silovana od strane društva i pravde koju ne može da dokaže, ako prijavi silovanje.

Najverovatnije da ste nekada pročitali i za sramotno malu kaznu izrećenu za silovanje, čak manju od minimalno propisane kazne, silovatelji uvek imaju olakšavajuće okolnosti. Međutim, zbog osude sredine, straha da će biti obeležene i nositi slovo srama, straha od suđenja na kome bi morale ponovo da proživljavaju agoniju, mnoge žene nikada ne prijave silovanje.

Pronaći na Internetu podatke koliko se godišnje silovanja prijavi u Srbiji je rudarski posao, no pišući ovo pronađoh da je u februaru ove godine, u Podgorici, održana Tribina o kaznenoj politici za seksualno nasilje, na kojoj su se učesnice složile da su kazne male, da žene retko prijavljuju silovanje i da ne postoje institucije koje pomažu žrtvama da se izbora sa traumama, kao ni saosećajnost društva.

Neke svetske statistike pokazuju da 90% žrtava silovanja nikada ne prijave da su silovane zbog straha od odmazde, stida, osećaja krivice, zato što je društvo ili čak neko od bliskih osoba, ponekad i sama majka, bilo gluvo na vapaje za pomoć.

Prvog marta ove godine Francuskinje su pokrenule Internet kampanju koja se uglavnom fokusirala na Twitter, pozivajući žene, žrtve silovanja da progovore o tome kako bi društvo postalo svesno da postoje žene koje su silovane, koje nikada to nikome nisu rekle  i koje žive sa tim svakoga dana ponovo proživljajvajući isto, a sve sa ciljem da utiču na kaznenu politiku i promenu stava društva kako bi orhrabrili žene kojima se to dešava, bez straha da će biti obeležene i optužene da su same krive, da prijave silovanje.

Prateći hashtag #jenaipasportéplainte možete videti da je većina žena zahvalna što im se pružila prilika da progovore o tome, da su većinom silovane kao devojčice, a da su silovatelji kućni prijatelji, rođaci, očevi, čak i rođena braća. Mnoge od njih govore o tome kako nisu bile svesne da su silovane, bile su previše male i silovatelj, najčešće otac, ih je ubeđivao da je to normalno i da se isto radi u svim porodicama. Tek kada su odrasle, shvatile su šta im se dešavalo. Mnoge majke, sudeći po tvitovima silovanih žena, su znale za silovanja i ćutale su.

U Francuskoj godišnje bude silovano preko 70.000 žena. Nešto preko 2.000 njih prijavi silovanje, 80% silovanja je izvršio poznanik žrtve, dok 99% silovatelja nikada nije stalo pred lice pravde.

Hashtag #jenaipasportéplainte je poziv društvu da na sve moguće načine zaštiti žrtve silovanja i možda spreči neka buduća, ako se izbore za oštrije kazne.

MM

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *