Home / Porodica i zdravlje / Poremećaji ponašanja u ishrani
Poremećaji ponašanja u ishrani

Poremećaji ponašanja u ishrani

Poremećaji ponašanja u ishrani najčešće se javljaju kao anorexia nervosa i bulimia nervosa. Međutim, prema Desetoj međunarodnoj klasifikaciji bolesti, poremećaji ponašanja u ishrani obuhvataju i druge dijagnoze, kao što su: emocionalni poremećaj izbegavanja hrane (food avoidance emotional disorder-FAED), selektivna ishrana (selective eating), restriktivna ishrana (restrictive eating), funkcionalna disfagija i gubitak apetita izazvan depresijom.

Postoji i grupa poremećaja ponašanja u ishrani kao što su: prežderavanje (“binge eating disorder”), kompulsivno prejedanje, hiperfagija, prejedanje povezano sa nekim organskim oboljenjem, kod kojih nije prisutna pothranjenost.

Svi poremećaji ishrane zahtevaju muldisciplinaran pristup (u rad sa osobama sa poremećajima ishrane su uključeni psihijatri, psihoterapeuti, Ambro / FreeDigitalPhotos.netdijetetičari, ali i lekari drugih specijalizacija).

Osnovna uloga dijetetičara je edukacija kako osobe koja ima poremećaj ishrane, tako i ljudi iz njenog neposrednog okruženja (uglavnom roditelja). Pravilna ishrana podrazumeva ishranu u skladu sa nutritivnim potrebama organizma. Kod osoba sa poremećajem ishrane neophodno je pratiti sledeće parametre: telesna težina, stanje uhranjenosti, kao i ponašanje pri uzimanju hrane. Važno je raditi na tome da uzimanje hrane kod osobe sa poremećajem ishrane bude oslobođeno straha, osećanja krivice, opsesivnog razmišljanja o hrani, kao i kompezatornog ponašanja (ekcesivno vežbanje nakon jela, ili uzimanje laksativnih sredstava, nasilno izbacivanje hrane).

Ambro / FreeDigitalPhotos.netTreba raditi na tome da osoba sa poremećajem ishrane nauči da pravi razliku između fiziološke i emocionalne gladi. Dalje, od izuzetnog je značaja regulisati metabolizam, naročito kod anoreksije, odmaranje uz uzimanje adekvatne količine hrane. Osoba sa poremećajem ishrane mora da usvoji i tehnike koje pomažu da ne izbegava hranu, ishrana u društvu, postepeno uvođenje hrane koja se izbegava. U toku procesa reishrane dolazi do promena u organizmu, naročito je važno upozoriti na pojavu edema, opstipacije, nadimanja i drugog. Važno je na vreme objasniti da to takvih pojava dolazi i da je to prolazno.

Osobe sa poremećajima ishrane često puno toga znaju o hrani, pa i sami psihoterapeuti izbegavaju tu priču uglavnom zbog nesigurnosti u svoje znanje po pitanju ishrane, sastava namirnica i slično. Iako često osobe sa poremećajima ishrane raspolažu sa velikim fondom znanja, često je reč o pogrešnom razmišljanju. Primer, banane su najkaloričnije od svog voća, samim tim ih treba izbegavati, jer od banana se možemo ugojiti. Ove osobe analiziraju namirnice na osnovu energetske vrednosti i procenta masti, i na taj način dele namirnice na dobre i loše, ne vodeći računa o vitaminima i mineralima koji se nalaze u tim namirnicama. Ne samo da iz ishrane izbacuju pojedine namirnice već i čitave grupe namirnica, čime dolazi do deficita u mastima, proteinima, vitaminima i mineralima. Ovde je važno pomoći osobama sa poremećajem ishrane da postanu svesne svog pogrešnog načina razmišljanja o namirnicama. Potrebna je kontinuirana edukacija kako bi se razbile ukorenjene zablude o hrani.

Važno je da osoba sa poremećajem ishrane nauči sledeće:

– koja količina i kakva hrana je neophodna organizmu za pravilno funkcionisanje

– prepoznavanje simptoma gladi

– efekti nedostatka proteina i masti u organizmu

– efekte zloupotrebe laksativa i diuretika

– činjenice i zablude o namirnicama

– na koji način laksativi i diuretici utiču na hidrataciju organizma

– kako prejedanje, laksativi i jo –jo dijete deluju na metabolizam

– o odnosu ishrane i drugih medicinskih stanja (osteoporoza)

– o posebnim nutritivnim potrebama u toku trudnoće i kod nekih bolesti

– da pravi razliku između emocionalne i fiziološke gladi

– kako da održi telesnu težinu

– kako da se oseća prijatno pri uzimanju hrane u društvu ili u javnosti (restorani, zabave)

Telesna težina kod osoba sa poremećajem ishrane je veoma osetljivo pitanje. Za temeljnu procenu i postavljanje okvirnih ciljeva, bitno je utvrditi trenutnu telesnu težinu i visinu, posebno kod anoreksije. Osobe sa poremećajima ishrane se često mere i to u toku jednog dana, mora se postići dogovor da prestanu sa ovom praksom, kako ne bi i najminimalniju promenu težine tumačile kao debljanje. Čak i kod bulimije i kod ekscesivnog prejedanja gubitak težine se ne sme postavljati kao cilj, već je cilj rešavanje problema odnosa prema hrani. Bulimična osoba može se osećati krivom čak i ako pojede jedan kolačić, ako je kao cilj postavljen gubitak težine. Takođe, ukoliko je cilj gubitak težine kod osobe koja ima napade ekcesivnog prejedanja, ukoliko dođe do toga da se cele nedelje ne prejeda i pri tome ne izgubi na težini, osetiće se obeshrabrenom, pa će postati uznemirena, smatraće da su njeni napori beskorisni što će za rezultat imati ponovno prejedanje.

Stuart Miles / FreeDigitalPhotos.netDa bi se odredila ciljna težina različiti faktori se moraju uzeti u obzir. Važno je istražiti kada je osoba postala preokupirana hranom i telesnom težinom. Dobiti informacije o hrani koja se najčešće konzumira, o žudnji za slatkišima, o ponašanju pri uzimanju hrane, o simptomima sitosti i gladi, nivou aktivnosti i menstrualnom statusu. Insistirati da se osobe sete koju su poslednju težinu imali pre početka problema sa uzimanjem hrane. Idealna telesne težina kod ovih osoba ne mora da bude cilj, moguća su i odstupanja, zato je najbolje koristiti opseg BMI. Važno je da se ne koriste isključivo standardizovane formule, jer mnogi faktori se moraju uzeti  uobzir, pa i sama genetika.

Zdrava težina je ona koja omogućava funkcionisanje hormona, organa, mišića, celog tela.

Vaganje treba prekinuti. Na taj način dolazi do upoređivanja sa drugima, sebi često ove osobe nametnu tačno određen broj kilograma koji žele da imaju i slično. Osobe sa poremećajima ishrane treba da nauče i druga merila za procenu svoje telesne težine. Samo vaganje je često nepouzdano, jer do promene u težini može da dođe i usled zadržavanja tečnosti ili drugih faktora.

Odgovarajuća ishrana pospešuje psihijatrijsko lečenje poremećaja ponašanja u ishrani. Kod anoreksije nervoze potrebno je uspostaviti normalan obrazac ishrane i postizanje i održavanje poželjne telesne mase, dok kod bulimije nervoze cilj dijetoterapije je prekinuti ciklus prežderavanje – čišćenje normalizovanjem obrazaca ishrane i promeniti bolesnikov odnos prema hrani, ishrani i sopstvenom telu.

Što se tiče same dijetoterapije ona zavisi od procene stanja uhranjenosti, u zavisnosti od toga o kom poremećaju ishrane se radi. Nekada je  Michal Marcol / FreeDigitalPhotos.netpoželjno uraditi precizan jelovnik, a nekada postoje i drugi načini da se struktuira ishrana. Dijete često kod osoba sa poremećajima ishrane stvaraju dodatne probleme. Dijete zapravo doprinose razvoju poremećaja ishrane. Šta je bitno pri struktiranju plana ishrane? Bitno je da osobe ne vagaju hranu i ne broje kalorije. Važno je naglasiti da ni ako se radi jelovnik ili daje fleksibilan plan ishrane je da ne postoje zabranjene namirnice. Obično osobe sa poremećajima ishrane imaju dugu istoriju držanja dijeta, pa često ne prepoznaju signale gladi ili ih ignorišu. Može se preporučiti skala za procenu osećaja gladi, na kojoj osobe sa poremećajima ishrane označavaju stepen gladi ili sitosti.

Ciljevi rada sa dijetetičarom su:

– odvojiti hranu i ponašanje u vezi sa hranom od psiholoških problema

– normalizovanje odnosa prema hrani i ponašanja pri uzimanju hrane

– bolje uzimanje hrane koje traje mesecima i izbegavanje korišćenja laksativa ili odsustvo povraćanja ne znače još uvek potpun oporavak

– navikavanje na neuspehe u toku procesa i njihovo prihvatanje

– polako povećanje ili smanjenje telesne težine, nagle promene mogu da izazovu aktiviranje odbrambenih mehanizama i povlačenje osobe sa poremećajem ishrane

– naučiti ih da održavaju telesnu težinu bez abnormalnog ili destruktivnog ponašanja.

Promene koje prate izbegavanje hrane u društvu mogu biti u direktnoj vezi sa psihološkim problemima, osoba sa poremećajem ishrane treba se postepeno navikavati na ishranu u društvu i tu je pomoć psihoterapeuta neophodna.

Bitno je naglasiti da se sa osobama sa poremećajima ishrane mora raditi timski, dijetetičar mora da pruži potrebne informacije psihoterapeutu, što je od velike važnosti za ishod lečenja.

Autor:  Danijela Petrović,  Nutricionista -dijetetičar (Nutrition and Dietetics)

Literatura:

1. Nikolić; M., Pavlović, M., Vojinović, M., Medicinska nutritivna terapija kod poremećaja ponašanja u ishrani, Acta Medica Medianae 2009;48, str. 50-55

2. Czarnewicz-Kamińska A., Gronowska-Senger,A. Effectiveness of nutritional education in eating disorders Pol. J. Food Nutr. Sci. 2007, Vol. 57,

No. 3(A), pp. -5

3. Eating Disorders: Nutrition Education And Therapy, www.healthyplace.com

4. Guidelines for the nutritional management of anorexia nervosa, Royal College of Psychiatrists London, Approved by Council: October 2004, Due for review: 2008, www.rcpsych.ac.uk/files/pdfversion/cr130.pdf

 

One comment

  1. Aleksandar Batricevic

    Odlican clanak, jasan koncizan i konkretan!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*