Home / Kafa sa tetkom / Nepodnošljiva radna sredina
Nepodnošljiva radna sredina
David Castillo Dominici / FreeDigitalPhotos.net

Nepodnošljiva radna sredina

Često ćete čuti kako se neko žali, a možda se i sami žalite, na nepodnošljivu sredinu u kojoj radi, da ima želju da promeni radno mesto nadajući se da će moći da se zaposli u nekoj drugih firmi sa zdravijom životnom sredinom. Ne, njegovi saradnici nisu loši radnici, čak nisu ni loši ljudi, ali su tako neverovatno naporni sa svojim životnim pričama, ogovaranjima, a on bi samo da ode na posao, ćuti, odradi svoje i vrati se kući.

Nažalost, čak i da promeni radno mesto, najverovanije će naići na bar jednu osobu koja je slična onoj od koje je pobegao, postoji nekoliko tipova ličnosti na poslu koje možete naći u svakoj firmi.

Svaka firma ima dežurnu tračaru koja može biti i muško i žensko, koja sve o svakome zna, uvek nešto pikantno i posebno. Čuvajte se ovakvih ljudi, čak i ako samo slušate, ne progovorite ni reč, ali klimnete glavom, posmatraće vas kao saučesnika i u priči sa nekom drugom osobom, jer tračare u krug, i vi ste sigurno tema nekog njihovog trača, to vaše klimanje glavom može biti prepričano kao da ste se složili sa stavom u vezi neke osobe.

Hronična mučenica radno vreme provodi pričajući o svojoj Golgoti od života, kako je život nepravedno kažnjava od toga da je morala da se probudi, obuče, dođe na posao, ima porodicu, ma što uopšte mora da živi. Svaki dan joj je gori od prethodnog, žrtva je muža, dece, rodbine, komšiluka, kumova, prijatelja. Uživa u svom mazohizmu i ako se slučajno neko na nešto požali to shvata kao atak na svoju tapiju na mučeništvo pa odmah počinje da upoređuje – lako je tebi, a ja… Pijavica koja isisava dobru radnu atmosferu, neprijatno vam je da pred njom ispričate da vam se nešto lepo desilo, osećate se kao krivac.

Hronični baksuz, opet može biti i muško i žensko. Ovakvoj osobi nije zvonio sat, nije mogla da pronađe ključeve, neko je izbušio gume na njenom parkiranom automobilu, nije mogla da pronađe mesto za parking, zaglavila se u liftu, otpala joj štikla, pokvario joj se frižider, nema dana da ne objasni da ima život kao da je boga kamenjem gađala.

Vrca, još neudata devojka, uvek skockana, nasmejana, probleme na poslu rešava osmehom i treptanjem, manje vremena provodi u kancelariji a više na hodniku, više nosa papire nego što pogleda šta u njima piše. Sa svakim ljubazna, ne možete da provalite da li bi da se udaje ili je jednostavno ljubazna. Muški deo je voli, ženski je ogovara – naravno da može da se smeška, što jel ustajala noćas da nahrani dete, meri tepmeraturu… Koleginice u kancelariji deli na dva tabora, oštro suporotstavljena – jedan tvrdi da je pametna, drugi da je glupača koja jedva čeka da se uda. Kako zatvori vrata tako dva tabora počinju raspravu.

Tatin sin, dečko koji se dobro oblači, vozi dobar auto, ide na kupa putovanja, uvek je nasmejan, bazazleni udvarač i delilac komplimenata svim ženama, bez obzira na godine. Nikome nije jasno odakle mu novac za sve to što ima i dolazi se do zaključka da je tatin sin. Niko ne zna ko mu je tata ali neko važan svakako jeste. Zaposlio ga je tu samo da mu ide radni staž, lepo se vidi da mu posao ne treba.

Uvlakač, osoba koja se prilično normalno ponaša sve dok u kancelariju ne uđe neko od šefova ili sam direktor. Tog trenutka se menja do neprepoznavanja, smatra da mu je u opisu radnog mesta da se uvlači. Vremenom počinje da se gadi svima pa i samom šefu ili direktoru. Ovakav lik zaslužuje svaku šalu koja se zbija na njegov račun.

Kad malo bolje razmislite, sve ovo je prilično bezazleno i smešno. I da nema ovakvih ljudi radno vreme bi vam bilo neviđeno dosadno. Zato osmeh na lice, traćari kažite da vas tračevi ne interesuju, hroničnoj mučenici pokažite da saučestvujete u njenom životnom bolu, hroničnom baksuzu kupite “Marfijeve zakone”, vrcu zamolite da umesto vas ode do kopirnice kad već voli da se šetka, tatinom sinu se osmehnite, a uvlakaču kupite šolju na kojoj piše „Volim svog šefa“, da se ne muči.

Stuart Miles / FreeDigitalPhotos.net

Iste ovakve ljude većina nas ima među prijateljima koje smo sami birali pa ih se ne odričemo. Zamislie kancelariju u koju uđete a niko ne podigne glavu, svi su zadubljeni u svoje papire, niko ni sa kim ne razgovara, nema smeha, nema sitnih ogovaranja, a morate u tom ozbiljnom ćutanju da provedete bar osam sati, kad saberete dobar deo života, to je nezdrava sredina. Okrenite svoje nerviranje na šalu, i vi sigurno nekoga od njih ponekad nervirate.

 

One comment

  1. I na kraju ili na pocetku – ne manje vazne, cistacice ili tetkice i kafe kuvarice.. Sve znaju i imaju pristup svakom kutku 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*