Home / Kafa sa tetkom / Ja ne živim u svojim ustima, i ko me ljubi ne dodiruje
Ja ne živim u svojim ustima, i ko me ljubi ne dodiruje

Ja ne živim u svojim ustima, i ko me ljubi ne dodiruje

Dana 31. avgusta 1941, godine, sa ovog sveta je, obesivši se, otišla jedna od najvećih ruskih pesnikinja, Marina Cvetajeva, žena čijim je životom i poezijom vladala ljubav, žena koja je prkosila rigidnim društvenim zakonima, želela da bude oslobođena od svega, i svoj život živela kroz svoju poeziju. Imala je samo 49 godina.

Žena od strasti, ali i žena od dostojanstva, završila je sa životom onda kad više nije mogla da obezbedi sebi osnovne uslove za život a pomoć više nije htela da traži.

Danas, sedamdeset godina posle njene smrti, njena poezija je i dalje živa, puna emocija.

Za života, neprihvaćena u Rusiji i nepoznata u emigraciji gde je provela veći deo života, Marina je imala afere, rastajala se sa suprugom, ali ga je do kraja iskreno volela. Uopšte, Marina je ili odbijala ljude ili ih je volela bez ostataka.

Iako je živela kratko, život joj je bio prepun ljubavi ali i tragičnih događaja.

Njenoj smrti niko nije prisustvovao, ne zna se gde je sahranjena. Postala je poznata tek posle svoje smrti.

Umesto biografskih podataka, tragične priče o gubitku deteta, odvođenja ćerke u Gulag, sa kojom se nikada više nije videla, agonije gladi u kojoj je živela, neprihvatanja činjenice da je njen muž odgovoran za neka ubistva, evo nekoliko njenih proznih crtica.Tek toliko da je zavolite i potražite njenu prozu, poeziju ili pisma, i utonete u svet bolne strasti za ljubavlju, životom, nežnošću…

Neke od najlepših rečenica, Marina je napisala tokom dvadesetogodšnje prepiske sa Borisom Pasternakom a da se tih dvadeset godina uopšte nisu videli.

– Biću ravna samoj sebi samo u ljubavi onoga ko me izabere između svih bića, prošlih, sadašnjih, budućih, muškaraca, žena; iz vode, iz vatre, iz vazduha, iz zemlje, iz neba. I još – ima i drugi planeta.

– “Nada ima krila.” Moja nadanja – to je kamenje na srcu: želje koje nisu imale vremena da postanju nadanja, odmah, unapred, su postale beznađe, tegobe, najteže tegobe. Daj mi Bože, da se više ničemu ne nadam.

– U Vašem pismu postoje reči koje miluju moje srce: reči dlanovi.

– Kad pokušavam da živim osećam se kao jadna mala švalja, koja nikada neće moći da napravi lepu stvar; zato što joj sve ispada iz ruku, i koja, pošto je sve odbacila, krpice, makaze, konac, počinje da peva. A iza prozora pada večita kiša.

– Svi su sačuvali moje pesme. Svi su mi vratili moju dušu.

– Nije dovoljno što Vas nikada nisam videla i nisam čula, potrebo je još da… glas što ne čuh – umukne. I posle svega toga mi kažu da ja izmišljam ljude.

– Ukrali ste mi čitave tri nedelje života. Mogli ste da ih dobijete od mene na poklon. A sada – ukrali ste ih i izbacili, ni Vama, ni ljudima.

– A kada me Bog na Strašnom sudu upita :”Odakle takva mržnja?”, odgovoriću: “Mora biti da sam mnogo volela.”

Prestala sam da Vas volim. Nisam, Vi se niste promenili i nisam se promenila ja. Promenila se samo moja bolna usresređenost na Vas. Vi niste prestali da postojite za mene, već sam ja prestala da postojim u Vama. Moj čas sa Vama je završen. Preostaje samo večnost sa Vama.

– Mili moj, ja već sve znam – od mene ka tebi – ali za mnogo štošta je još prerano. Nešto u tebi tek treba da se privikne na mene.

– Do sada se nije pojavio pametan čovek koji bi mi rekao: Menjam te za stihiju, mnoštvo je bezlično. Menjam te za sopstvenu krv.

– Menjanjem mesta, ja postepeno gubim osećanje za stvarnost: mene je sve manje i manje, ličim na stado koje na svakoj ogradi istavlja pramen vune… Ostaje samo moje suštinsko ne.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*