Home / Kafa sa tetkom / Bajke koje nemaju srećan kraj
Bajke koje nemaju srećan kraj

Bajke koje nemaju srećan kraj

Širom sveta uobičajeno je da roditelji, bake, deke, tetke, ujaci pričaju bajke deci. Gotovo od trenutka kad se rode mališani slušaju u početku jednostavne, a kasnije sve složenije i zanimljivije priče. Kao što je Andrić u svom govoru prilikom primanja Nobelove nagarde naglasio, pričanje je umetnost stara koliko i čovečanstvo. Bajke su se u početku pričale i prenosile usmeno, sa „kolena na koleno” i u tom prepričavanju polako menjale i prilagođavale aktuelnim događajima. Naime, ove priče su u samom početku imale zadatak da malom čoveku koji pažljivo sluša prenesu moralnu pouku ili ga nauče razlici između dobrog i lošeg.

U današnje vreme sve je manje roditelja koji nalaze vremena da svojoj deci čitaju ili pričaju bajke. Zahvaljući Dizniju, veliki broj ovih starih priča je ekranizovan sa privlačnom grafikom i sadržajem prilagođenim uzrastu, pa se roditelji radije odlučuju da svoje dete upoznaju sa svetom bajki na ovaj način. Većina novopečenih roditelja će na pomen Snežane, Uspavane lepotice, Male sirene, pomisliti na nežni ženski lik onako kako ga je Diznijev grafički tim video. Međutim, kako smo rekli, tokom vremena menjao se ne samo izgled glavnih junaka, več i neki bitniji elementi radnje, pa se često dešava da su neki detalji u kasnijim verzijama nestali jer su oni koji su ih pričali smatrali nepodobnim, nebitnim, ili previse surovim. Većina tako promenjenih verzija dospela je do današnjih dana gde je „i živeli su srećno do kraja života” postalo nerazdvojivi deo ovih priča. Naravno da bi bilo neprimereno čitati priču sa surovim i mračnim krajem detetu pred spavanje, ali izgleda da pisci bajki nekad nisu vodili računa o tome. Navodimo nekoliko primera da ilustrujemo ovome o čemu govorimo.

Pepeljuga
Začetak priče o Pepeljuzi nalazi se u srednjevekovnoj Kini. Težak život siromašne, ali lepe i dobre devojke koja živi sa maćehom i dve zle polusestre dok čezne za pravom ljubavlju nije neuobičajen motiv u azijskim narodnim pričama. Pepeljuga svojim izgledom i karakterom očara mladog princa koji, nakon njenog misterioznog nestranka, traga za njom uz pomoć izgubljene staklene cipelice. Čitaocu se poručuje da žena koja uspe da obuje neobičnu malu cipelu je zapravo ona koju će princ izabrati da bude njegova žena. Sve ovo do sada je poznato i onima koji su samo gledali crtani film. Međutim, detalj koji je Dizni (očigledno opravdano) izostavio jeste da dve zlobne polusestre koje očajno žele da se udaju za princa, videvši da je njihovo stopalo znatno veće od cipelice koja će odrediti odabranicu, reše da odseku jedna prste na nozi, a druga petu kako bi uspele da prođu test. Kako je već poznato, cipelu je uspela da obuje ipak samo Pepljuga i sa svojim princom živi zauvek srećno. Iako nam ova priča zvuči neverovatno surovo, podaci iz kulturne istorije Kine govore da se u to vreme smatralo da je malo stopalo poseban kvalitet žene. Nažalost, devojčice su bile podvrgavane raznim bolnim procesima koji su im deformisali stopala kako bi izgledala što manja. I mada im nisu odsecali delove stopala, jasno nam je gde je ovakav motiv u priči mogao naći uporište.

Mala sirena
Svi smo se mi radosno osmehivali kad je na kraju Diznijevog animiranog filma, sirena Arijel ipak postala čovek i udala se za princa Erika. Međutim, kraj originalne priče Hansa Kristijana Andersena ne izaziva osmehe. U originalnoj verziji ove bajke, Erik se ipak ženi drugom princezom i mala Arijel ostaje slomljenog srca. Prema dogovoru sa morskom vešticom, ukoliko ubije princa posebnim bodežom, ona može postati opet sirena i zaboraviti na sve što se desilo. Međutim, zaljubljena Arijel ne može da izdrži bol i razočaranost, i umesto princa ona ubija sebe. Na kraju ove tužne bajke, Andersen kaže da se ona pretvorila u kći vazduha koja čeka da stigne u raj.

Princeza i žabac
Ova priča o neobičnom odnosu princeze i žapca koji se na kraju pretvara u princa delo je braće Jakoba i Vilhelma Grima. U originalnoj priči glavni lik je svojevoljna i razmažena princeza kojoj na kraju dosadi zahtevni žabac i koja ga u svojoj ljutnji svom snagom tresne o zid. Tek nakon ovako nasilne smrti, žabac se pretvara u princa. Ako znamo da je u nemačkim narodnim pričama smrtonosni udarac (ili odsecanje glave) bio jedini način da se nekom ko se pretvorio u životinju vrati ljudski oblik, ovaj surovi element bajke postaje jasan. Elizabet Bejker je u romanu inspirisanim ovom bajkom prva zamenila poljupcem ovaj brutalni čin i nenamerno napravila bitan kulturološki uticaj na čovečanstvo. Umesto nemačkog predanja o skidanju magije, ova bajka se pretvorila u priču o pravoj ljubavi, pa nije čudo što je odavde potekla i izreka „Moraš da poljubiš mnogo žaba pre nego što dođes do svog princa”. Naravno, Diznijev crtani mjuzikl zasnovan je na kasnijim adaptacijama originalne priče.

Lepotica i zver
Varijacije ove priče poznate su u različitim kulturama. U Turskoj glavni akteri su lepotica i svinjoliki stvor, dok je u Japanu reč o devojci i majmunolikom biću. Francuska baronesa Žan Mari Le Princ de Bemon smatrala je ovakve kombinacije previse ogavnim, pa je promenila elemente francuske narodne bajke stavivši u ulogu čudovišta nežnog srca deformisanog čoveka. Takođe, u bajkama istočnih zemalja transformacija u princa dešava se tek nakon venčanja lepotice i zveri, dok je u zapadnim verzijama devojčino priznanje ljubavi ili njene suze ono što prekida kletvu.

Čitate li vi bajke svojoj deci ili se radije opredeljujete za dugometražne crtane filmove?

Autor: Aleksandra Milčić Radovanović

5 comments

  1. Bajke čitam oduvek, čitala ih i klincima, dok su hteli da ih slušaju 🙂

    Sve bajke su po definiciji surove (naročito je Andersen surov…) – glavni junaci obično nemaju majku, ponekad oba roditelja, bore se sa zlim silama i ljudima i ne pobeđuju po definiciji pamet, dobrota i sreća.

    Takav je i život. Bajke su ispričane na osnovu životnih priča a retko kada je kraj baš: „happily ever after“

    • Draga Bebika,

      Dobro ste primetili da je vecina bajki surova. Zato nas i ne iznenadjuju novije varijante koje izostavljaju teske momente ili menjaju detalje da bi prica dobila ocekivani srecan kraj. Cuvena Andersenova prica „Devojcica sa sibicama“ je nabolji primer toga. Dok je Diznijeva verzija prikladna za sve uzraste, originalna prica sa znatno tezim zapletom svakako nije za najmladje koji je ne mogu razumeti na pravi nacin. Ili, kako vi rekoste, dok ne mogu zaista da shvate da su takve surove bajke samo slika zivota u periodu u kome su nastale.

  2. LjiljanaJerinic

    Деца несумљиво функционишу другачије од одраслих. Дететово ЈА није развијено,без јасних је граница и испреплетано је са светом и природом. Комуникација између несвесног и свесног је лакша, па је дететова рана стварност у великој мери фантазматска.
    Фантазми су субјективни аспект психичких механизама. Њихов језик је архаични, филогенетски као код снова. То значи да имају све карактеристике примарних процеса:сажимање, померање, симболизацију, недостатак осећаја времена, контрадикцију, негацију…Искуство је руковођено принципом «све или ништа», одсудство задовољења се доживљава као прави напад. Све је динамично и под енергетским, емотивним набојем.
    Ментално здравље детета, а неки ће рећи и будућег одраслог, зависи од квалитета фантазматске прераде. По многим психолозима, постоји на рођењу само унутрашње, а спољашна стварност произилази из фантазматске прораде, тка се из потке фантазама. Зато су игре фантазије, бајке, приче важне и опстају из генерације у генерацију. И потребно је да задржимо ритуал читања бајки пред спавање ради дететовог менталног здравља!!!!!
    Нису све бајке намењене сваком детету. Управо по томе коју бајку дете преферира ( а и која је Ваша омиљена бајка) можемо препознати животно скриптирање, односно шта је нечији група проблема на коме треба да ради. Не само да је Дизни вршио стилизацију познатих бајки,него имамо за то пример и у нашој литератури. Вук Караџић је такође „чистио“ бајке од сурових сцена. Ако желимо да прочитамо изворне бајке нашег народа, треба да читамо Чајкановићеву збирку. Ту ће нас изненадити нпр. мајка која сече сису да би нахранила децу, или псоглави који једу децу – што су примери оралних фантаѕама (категорија Црвенкапа), који су потребни деци на млађем предшколском узрасту. Бајке типа- младожења животиња су намењене девојчицама, поручујући им да љубав има и своју анималну, еротску страну на начин који би тешко да није у сликама био саопштен директно!
    Бајке су одличан материјал за психолошку анализу и за терапију не само за децу, него и за одрасле! Топло их препоручујем!!!!

    • Draga Ljiljana,

      Hvala na ovako sadrzajnom objasnjenju. Ovaj komentar u potpunosti zaokruzuje pricu o „preradama“ bajki, kao i o izboru omiljenih junaka iz prica. Sigurna sam da za psihologe necija prica o bajkama ima dublje znacenje od pukog dopadanja i moze da pruzi mnogo informacija o onome sto se iza tog izbor krije.

      • LjiljanaJerinic

        Draga Aleksandra,
        Bajke su moja omiljena tema, te bi trebalo zapravo knjigu da napišem o tome! Hm. ko zna 🙂
        One su zahvalan psihološki materijal jer je prenošenjem kroz vekove usmenim putem preživelo samo ono što odražava opšta stremljenja, potrebe, što je suštinsko. Zato se tu može lako sagledati struktura psihe i njeni elementi: fantazmi i arhetipovi. Iza „detinjaste jednostavnosti“ bajki kriju se najvažniji saveti i za probleme današnjice.
        Evo da ostanem kod motiva-mladoženja životinja. U Srbiji se priča o zmiji mladoženji, mada su poznate bajke i o ježu, biku, gušteru, zmaju…Bez obzira na varijacije, zajedničko svim tim bajkama je da se partner doživljava najpre kao životinja. Po Jungu, svi mi kroz proces individuacije težimo ka svom Jastvu (Sopstvu) ili celovitosti. Probleme koji se na na tom putu javljaju u trenutku prelaska iz detinjstva u mladost i dalje imaju sve generacije. Zrela ljubav uključuje i animalni oblik. koji se ne sme negirati. Ako čovek ne prepozna svoje nagone, ne prihvati ih, „ranjena životinja“ može ga povrediti. Devojčice, u svim bajkama naučivši ljubiti životinje, postaju svesne snage ljudske ljubavi skrivene u svom animalnom obliku. To im omogućuje da prihvate i erotsku komponentu izvorne želje. Moramo priznati da jedino bajke upevaju da tu poruku tako lepo i pozitivno zapakuju, jer sve što smo na tu temu kreirali u ovo vreme otišlo je u suprotnost, u pornografiju i gađenje prema našem animalnom delu funkcionisanja. Ako želimo da nam deca izrastu u seksualno zdrave jedinke, treba da im čitamo bajke!!!!
        Tako je i za druge razvojne probleme, jer bajke (i to baš one koje nismo stilizovali) imaju poruku zapakovanu, baš kako treba – just right!!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*