Home / Kafa sa tetkom / Kako se nekad slavilo
Kako se nekad slavilo

Kako se nekad slavilo

Sveti Nikola je oduvek bila slava koju slavi najviše Srba. Lepo je podsetiti se kako se nekada slavilo, još pre onog rata, u 19. veku.

Domaćin, koji se za taj dan zove svečar stara se i priprema izranije, čim će i kako će proslaviti svoje krsno ime. Pred noć, uoči krsnog imena, zaći će koji iz svečareve kuće po selu, te pozvati one kuće koje se uzajamno zovu na slavu. Kad dođe pred kuću, obično skine kapu, nazove boga i rekne:

„Pozdravio vi se tata da dođete doveče na čašu rakije, da se razgovorimo i da malo noći potkratimo; što bude bog dao i Sv. Nikola doneo nećemo sakriti. Dođite, nemojte da ne dođete.“

Kad dođu gosti, domaćin, gologlav, služi rakiju (slatko, kava, i vruća rakija retko se kom nudi uveče osem kakvom sa strane namerniku, popu ili činovniku, ako bi se tu desio).

Kad se iskupe, polije im se te umiju ruke, domaćin zapali sveću voštanicu, uzme kadionicu i sve njih okadi, pa stanu svi moliti se Bogu, svaki u sebi, osem nekog iskusnog sg+tarca koji zna pomenuti sve svetitelje u godini. Iza toga sedju za večeru.

Koji su od zvanica poznatisi sa svečarom, ili su mu što rod, donose u nedrima po jabuku ili dunju, i daju domaćinu pošto mu nazovu dobro veče i pozdrave se.

Redovne zdravice su:

Prva: Za pomozi bože!

Druga: Za bolji čas.

Treća: Za svetitelja, da nam je pomoćnik na putu, na sudu, u tamnoj gori, na mutnoj vodi, iz kala nas izbavio, na put nas ispravio, ruku dodao, muke ne dao!

Četvrta: Dobrodošlica dobro radi. Dao ti bog, domaćine, svako dobro u zadugo!

Na slavu ujutru, gde ima crkve, domaćin ode crkvi.

Posle sečenja kolača, polovina kolača je ostajala svešteniku, polovinu je domaćin vraćao kući.

U nekim krajevima ova polovina kolača se stavljala u žito, a negde na veliku sovru „te svi gosti i ukućani uzmu po parče od njega.“

Oko podne dižu slavu, i to ovako: Svi ustanu na noge, poskidaju kape, a donosi se četvrtina od slavskoga kolača na sovru, i na nju se privošti zapaljena sveća, svi se okade tamnjanom, prekrste se po nekoliko puta, pa onda domaćin nasluži svakom čašu vina i napije otprilike ovako:

Pismo kako znadosmo, a ovo da pijemo po čašu vina za tvrde slave božje. Gde se slava božja pominjala i dizala, tu i pomagala, da bog da! Svi na to reknu: „Da bog da!“

Sad svaki srkne pomalo od vina iz svoje čaše, pa se čaše opet napune i drže zdravice sa svetitelja, a onda se svi obrede koljivom, prekrste se, pomole bogu kako ko ume, pa posedaju i produži se gozba i razgovor.

Drugi dan slave zove se okrilje, pojutarje, a po varošima patarica. Taj dan se gosti kao i prvi dan samo se ne čini ništa molitveno.

Treći dan se zove gostinski dan, ili ustavci,. Tada se razilaze gosti koji su iz drugih mesta a komšije i ne dolaze taj dan.

Zdravica se ponekad držala i ovako:

„Zdrav si brate Srbine, u slavu svih ugodnika božjih! Mi njih pominjali na zemlji, oni nas na nebesi kod prestola božjeg!“

Ili:

Ovu ćemo za zdravlje našeg brata domaćina, njegovoga roda i poroda, njegovih kumova i prijatelja. Hvala, brate, domaćine i ejvala! Pomogao ti bog i današnji Sveti Nikola, ti njega slavio, a on tebi pomagao; na putu, na sudu, na sinjem moru, i na svakom mestu. Ove godine slavio kako mogao, a dogodine kako hteo; bog ti dao što od boga iskao!

O Sv. Nikoli, kao i oo drugim slavama što padaju u poste, najveća je čast ako se ima ribe, i to mahom slane morune. Nema li ribe, kuvaju kisela kupusa, pomešanoga sa pirinčem, pa zapržena zeitinom; pasulja takođe zeitinom zapržena, i gotove na tepsijama crna luka sa pirinčem i zeitinom kao neko pečenje.

Godine 1877, u Beogradu je bilo devet parohija i 2.334 svečara, od kojih je njih 837 slavilo Sv. Nikolu.

(Preuzeto iz knjige „Život Srba seljaka“ Milana Đ. Milićevića, izdanje Prosveta, 1984. godina)

Srećna vam slava!

Na poklon, jedna prava srpska zdravica:

Pismo za ovaj dan,
za kuma i prijatelja,
za zdravlje domaćina,
za zdravlje tvojih prijatelja i kumova,
kumove ne menjamo a prijatelje dobivamo,
da im Bog da života i zdravlja,
sreću i napredak.
Pismo za komšijsko zdravlje,
Kad dolazili u dobru te nalazili.
Pismo za dobrodošlicu,
srećni gosti koji su došli.
Dolazili više godina u zdravlju i veselju.

 

8 comments

  1. Ljiljana Jerinic

    Dolazak na svet je i porodična stvar. Lepo je kada imaš porodično stablo i kada možeš unazad kroz vekove da pratiš svoje pretke. Zahvaljujući Cvijiću i njegovim učenicima, mogu da trasiram svoje korene. S obzirom da je na ovim prostorima menjanje prezimena se dešavalo lako, slava je više nego porodična relikvija, to je differentia specifica moje porodice: Jerinići koji slave sv.Nikolu došli su 1739. godine iz Pive, bežeći pred turskim nasiljem.
    Po predanju svo stanovništvo Pive postalo je od dva brata: Ruđa i Branila.Posle pokrštanja Ruđa je dobio ime Nikola i zato njegovi potomci slave sv.Nikolu, a Branilo je nazvan Jovan, pa potomci slave sv. Jovana. Od Ruđa su: Gagovići, Glomazići, Pejovići, Krunići, Suknovići, Jerinići, Bajovići, Vračari, Govedarice, Đajići, Đačići, Đurkovići, Nikolići, Šumići… svi Pivljani koji slave sv. Nikolu su moji daleki rođaci, jer imamo zajedničkog pretka!
    Krsno ime je kod Pivljana praznik kuće i „kućnog šljemena“.Slavi se svečano. Odredi se dolibaša, glavni gost: on sedi u čelu trpeze, zna najbolje da drži zdravice. Krsna sveća je trokraka! Domaćica mesi hleb (kolač) od pšeničnog brašna. ŽITO SE NE KUVA ZA SLAVU! Koljivo (žito) se kuva samo za zadušnice, pred veliki post i to se kuva velika količina, nosi se u crkvu i posle službe iznese se na groblje i razdaje se narodu za dušu mrtvima.

    Pivljani imaju oštro oko, fin sud, okretni su, dobri domaćini, cenjeni, te ne sumnjam da će i današnje zdravice biti oštroumne, a porodični skup proteći u radosti i veselju. Svima koji slave sv. Nikolu srećna slava!

    • Moi Cicvarici poticu od Gagovica ali nisam siguran da su sve ove familije od Ruda a neke druge nisu upisane.

      • Ljiljana Jerinic

        Nisam dala ceo spisak porodica koji Svetozar Tomić pominje u svojoj knjizi „Piva i Pivljani“ Srpski etnografski zbornik, Naselja i poreklo stanovništva, 1949. godine. Preporučujem da ovu knjigu potražite u Gradskoj biblioteci, u odeljku Stare knjige, Naćićete odgovore na mnogo pitanja. Ono što je velika verovatnoća je da smo Vi i ja neki daleki rođaci!!! te sam srećna da ste se javili :)))

  2. Ljubomir Jevremovic

    Moji Jevremovici i svi Berlovci su potomci Gagovica, koji su pobegli iz Pive, oko 1739. god. Svi slavimo Sv. Nikolu, a preslavljamo Nikolaje. Da li neko ima nekakav podatak o precima Gagovica, znam da je najstariji predak bio Gages Sokolovic, iz 14.veka. A kazu da vuku poreklo od kralja Vladislava. Pozdrav rodjako!!!!

  3. Milan Milković

    Poštovana Ljiljana,

    Nemojte da Vas začudi otkud ja na ovom sajtu. Doveli su me Ruđa i Branilo. Već duže vremena pišem rodoslov mojih unuka, koje su poreklom od Ruđića, iz bratstva Nikolića, iz Pive. Ne znam da li ste i Vi od Ruđića, jer nisu svi Pivljani koji slave Svetog Nikolaja, od ove grane. Ali Vi to sigurno znate bolje od mene.
    Pišući rodoslov otkrio sam mnogo podataka o Ruđi i Branilu, kad su i zašto su došli u Pivu, odakle su došli, ko im je otac, zašto su pokrštavani. Tačan je podatak da su im promenjena imena, ali nije tačno da su dobili imena Nikola i Jovan. Oni su upravo prilikom pokrštavanja dobili imena Ruđa i Branilo. Pokršteni su u crkvi posvećenoj Svetom Jovanu Krstitelju i zato im je prvobitno data slava po tom svetitelju. Međutim, Ruđa se naselio u Rudinice, a tamo je bila crkva Svetog Nikolaja, pa je on zbog toga, a u dogovoru sa bratom, i naravno, sveštenikom, uzeo slavu Svetog Nikolaja. Ruđa je za ono vreme bio dobro obrazovan, pa je pored vojvodskog čina imao i svešteničku dužnost. I t.d I t.d. Ne znam koliko Vas sve to zanima. Ako Vas zanima javite se naa moju e-mail adresu, pa ću Vam odgovoriti.
    Srdačno pozdravljam sve Pivljane.

  4. milane javite se na moju mail adresu glomazicmobil@gmail.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*