Strah od budućnosti

Čudno je to koliko se ljudi plaše budućnosti. Koliko god da je sadašnjost ispunjena uspesima i nema nagoveštaja da će se nešto uskoro promeniti na gore, strah je primarno ljudsko osećanje. Postoje objektivni i opravdani strahovi, kao što su strah od bolesti, ratova, prirodnih katastrofa, bankrota i nekih drugih. Postoje i oni drugi, realno neosnovani, ničim izazvani ali permanentno prisutni strahovi kao što su strah od samoće, neverstva, starosti, gubitka ljubavi, gubitka uticaja na tuđe živote, strah od gubitka pozicija, funkcija, povlastica, privilegija…
U kandžama svojih potreba za sigurnošću takvi ljudi često pokušavaju da kontrolišu druge ne bi li zaustavili neku eventualnu promenu ili sprečili „ono što se sprečiti može“. Roditelji neretko pokušavaju da vežu decu za sebe plašeći se samoće, a muževi i žene najčešće uslovljavaju i ograničavaju jedni druge pokušavajući tako da sačuvaju bračnu vernost. Muškarca naročito hvata panika u situacijama kada njegova supruga, domaćica i majka njegove dece pokušava da nađe posao i uspostavi neke lične kontakte. Njemu će se tada učiniti da mu je lična sigurnost dovedena u pitanje, da će se srušiti stabilna građevina njegovog života, pa će učiniti sve da sabotira ženine napore da iz te građevine makar i na kratko izađe. Možda će odbiti fantastično plaćen posao u drugom gradu samo da izbegne rizik i svoju voljenu  ostavi samu kad već horda zajapurenih i nje željnih muškaraca ionako samo čeka njegov odlazak…
Još su interesantniji roditelji u svojim pokušajima da spreče dete da se osamostali i odraste. Na primer, majke, koje svojim kćerima propisuju da li i kako da se našminkaju, šta da obuku, što zbog straha da ne izađu na ulicu previše izazovne, što zbog bojazni da ne nazebu, što zbog nezamislive i apsolutno neprihvatljive činjenice da ih njihova mezimica više ne pita za mišljenje. Očevi su još zabavniji. „Ćerka nije dete; ćerka je institucija“, reče jedan otac i izjavi da ne zna kako će da preživi ako njegova princeza bude našla nekog dripca i nikogovića koji će da joj upropasti život (pretpostavimo ne pre 28-me godine jer je sve pre toga više nego rano). Podrazumeva se da na kugli zemaljskoj teško da postoji izdanak neke loze plemićkog, junačkog, nadasve čestitog porekla, dostojan njiegove kćeri.
Poneki ljudi se prosto zanesu kontrolom. Poneki su u tom „zanosu“ čak i simpatični. Na primer, žena koja pažljivo bira društvo ne bi li sprečila da se njen sadašnji partner i njena zgodna i provokativna prijateljica sretnu. Ili ne odlazi na mesta za koja se zna da vrve od mladih i lepih devojaka. Sprema komplikovane večere i provodi tri četvrtine vikenda dekorišući i sređujući kuću kako uopšte ne bi izlazili; u delikatnijim situacijama glumi da je bolesna, spremna da iz bolesničke postelje prati prenos utakmice ili boks meč (kolačiće je, naravno, ispekla pre nego što se razbolela). U ekstremnim situacijama spremna je i da ugane nogu ili, zdravlje Bože, polomi ruku.
Ima tu još nešto, nema veze o kom polu je reč. Šta ako ne bude želeo (la) uvek da bude sa mnom? Šta ako prestane da me voli? Ako, na primer, umre? Ili, još gore, nađe nekog drugog (drugu)? Šta ako se ja u međuvremenu ugojim ili mi opadne kosa? Šta ću kada se pojave bore i prošire mi se, možda, vene? Ispadnu mi zubi? Unakazi me celulit i zauvek mi upropasti život?
Šalu na stranu, većina ljudi danas nije u stanju da uživa u odnosu sa onima koje najviše voli upravo zbog potrebe da nad njima ima kontrolu kako bi sprečili neku, po sebe nepoželjnu promenu. Osećaj nesigurnosti i inferiornosti, brige, nedostatak unutrašnje slobode, surevnjivost i ljubomora, čine da se čovek unižava i smanjuje, umesto da raste. Ni u ljudskim odnosima, ni u drugim oblastima života ništa nije izvesno, nepromenljivo niti jednom zauvek dato. Svako insistiranje na sigurnosti sprečava dalje napredovanje i donosi veliku štetu u odnosima sa drugim ljudima. Podizanje ograde oko nas i naših voljenih i grubo postavljanje pravila čini da budemo još slabiji i udaljeniji jedni od drugih. Ljubavnici koji mogu da odu kad god požele uvek se vraćaju; oni kojima dozvolimo da se menjaju biće nam dugo zanimljivi. Muškarci koji podržavaju svoje žene i njihove napore da napreduju po pravilu bivaju nagrađeni zanimljivijom životnim saputnicama koje unose nove boje u njihove živote.
Da li ovi primeri liče makar malo na Vaše pokušaje da kontrolišete ljude ili situacije? Ako je tako, možete li da se setite koliko ste snage i energije morali da uložite u taj pokušaj kontrole? Jeste li bili srećni dok ste pokušavali da kontrolišete nekog? Priznaćete, čak i iluzija da imate kontrolu plaćena je visokom cenom. Potreba da nam drugi utole žeđ za naklonošđu, oduzima snagu. Kao i poistovećivanje samopoštovanja sa posedovanjem nekoga. Tek kada se shvati da i među najbliskijim ljudima postoje ogromne razlike i potrebe, potreba da se povremeno udalje kako bi se vratili srećniji i zadovoljniji, da voleti nekog ne znači posedovati ga i kontrolisati, tek kada se drugom biću dozvoli da bude ono što želi, ma kako to za nas bolno bilo, možemo da kažemo da volimo i poštujemo najpre sebe, a onda i druge.
Autor: Vesna Lečić Milovanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *