Home / Kafa sa tetkom / Minđuše, od Mesopotamije do danas
Minđuše, od Mesopotamije do danas

Minđuše, od Mesopotamije do danas

Minđuše su odavno postale sastavni deo naših ušiju, u našoj kulturi postoji običaj bušenja ušiju ženskoj deci vrlo brzo po rođenju, a u novije vreme možemo sresti sve više dečaka sa minđušom u uvetu mada je ovaj običaj vrlo star, nekada su u pojedinim delovima Srbije muškarci koji su bili jedino muško dete u familiji nosili minđušu. Devojčicama bušimo uši samo zbog toga što su devojčice, da svima bude jasno kad se nagnu iznad kolica, dečacima zato što je moderno.

Sigurno se nikada ne zapitate koliko je star običaj nošenja minđuša dok stojite ispred ogledala i proveravate da li vam se minđuše slažu uz garderobu. A da li znate da su minđuše prvo nosili muškarci, pa tek kasnije i žene.

Sudeći po onome što je pronađeno u grobnicama u gradu Uru, u Mesopotamiji, prve minđuše datiraju iz perioda od 2 500. godine pre nove ere. Njihove minđuše su bile u obliku zmija, ili meseca, služile su da zaštite uši jer su verovali da je centar inteligencije u ušima kroz koje božanski duhovi mogu da uđu u telo.

Minđuše - faraon Set II

Asirci i stari Egipćani su takođe nosili minđuše, prvo su ih nosili samo faraoni a kasnije su počele da ih nose i njihove žene. Egipćani su smatrali da nošenje minđuša privlači pozitivnu energiju zemlje i blagoslov bogova, i da imaju lekovito dejstvo. Imali su veoma razvijenu tehniku pravljenja nakita, a od perioda Novog carstva su koristili i drago kamenje.

Običaj nošenja minđuša se iz Egipta preselio u Grčku, a odatle u Rim. Juvelirstvo je u staroj Grčkoj bilo široko rasprostranjeno a tip dragog kamenja koje su stavljali na minđuše određivao je društveni status osobe koja ih je nosila..

I dok su u Grčkoj minđuše značile status, u starom Rimu su ih nosili samo robovi. Kasnije se običaj nošenja minđuša proširio na sve slojeve društva, siromašni ljudi si nosili minđuše od drveta sa srebrnim ukrasima, srednji sloj od srebra, a bogataški od zlata sa dragim kamenjem.

Vremenom, minđuše su sve manje predstavljale statusni simbol, nosili su ih skoro svi, dok ih katolička crkva nije zabranila u 13. veku jer je bilo zabranjeno kititi i menjati svoje telo, ono je moralo biti onakvo kakvo je “dobijeno od boga”, a nositi minđuše je značilo da se moraju probušiti uši. U to vreme nisu postojale minđuše sa klipsovima.

Minđuše su tada nosili samo lopovi, a počeli su da ih nose i gusari, minđuša u njihovom uhu je značila da su zaplenli neki brod. Mnogo pre nego što su gusari time obeležavali svoje uspehe, ljudi koji su živeli na brodovima, ono što bi danas bili mornari, nosili su minđuše kao znak da su oplovili svet. Kao što vidite, za razliku od danas, minđuše su bile ili statusni simbol ili su imale neko drugo značenje. U to vreme, u nekim zemljama je bilo dozvoljeno da sin jedinac nosi minđušu, i to u levom uhu, a sinovi samohranih majki su ih nosili u oba uha.

Krajem 15. i početkom 16. veka, minđuše ponovo osvajaju ljude, počinju sve više da ih nose i tada naglo dolazi do procvata juvelirstva kao zanata. Postojali su juveliri koji su pravili isključivo minđuše.

U vreme kada su se na dvorovima nosile perike, minđuše nisu bile popularne jer se nisu ni videle, nosili su ih samo siromašni ljudi, bile su jeftinije od perika. U to vreme, u pojedinim zemljama Evrope minđuše su nosili vojnici koje su im pre odlaska u rat poklanjale žene, verovalo se da su te minđuše talismani, čuvari života.

Minđuše sa klipsom su se pojavile tridesetih godina prošlog veka jer je kod žena postojao strah da bušenje ušiju nije higijenski, sve do tada, proizvodile su se samo za probušne uši.

Kroz vekove, minđuše su uglavnom izgubile svoja simbolična značenja, danas ih nosimo jer su samo komad nakita, i više ne moraju biti od plemenitih materijala, danas se prave od svih vrsta materijala, zavisno od toga šta diktira trenutna moda.

No, dok su u savremenom svetu minđuše samo moda, pripadnici nekih afričkih plemena ih i danas prave od onoga od čega su ih pravile generacije i generacije pre njih, od drveta, školjki gline, životinjskih kostiju, ribljih krljušti, kosti zmije, kornjače, rogova, slame, kod njih minđuše nisu samo estetski detalj već simbol pomoću koga prenose svoje običaje, tradiciju i način života s kolena na koleno, vekovima i vekovima.

Danas se minđuše masovno proizvode, od svih dostupnih materijala, u savremenom svetu nemaju simboliku, postale su samo dekorativni detalj podložan sezonskim promenama. Sa ušiju su se preselile na sve delove tela, pirsing je u stvari nošenje minđuša na drugim delovima tela. Zahvaljujući masovnoj proizvodnji, svaka žena danas može imati repliku minđuša koje su vrlo skupe, napravljene od dragocenih materijala, a koje su joj zbog cene nedostupne.

 

 

 

One comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*