Home / Kafa sa tetkom / Jelka, simbol novog života
Jelka, simbol novog života

Jelka, simbol novog života

Drvo kao simbol života karakteristično je za sve kulture, još pre pojave hrišćanstva. U našoj tradiciji drvo hrasta simbolizuje život, grana hrasta je badnjak koji na Badnje veče unosimo u kuću, u seoskim domaćinstvima se badnjak spaljuje, ovo ima korene u paganskoj tradiciji kojom se simbolično spaljivala prošlost a iskre su predstavljale svetlo na novom putu. Čak i tada, prilikom paljenja grana drveta, ljudi su razmenjivali poklone.

U srednjem veku je bio običaj da se 24. decembra, na Badnje veče postavlja scena Isusovog rođenja što je asociralo raj na zemlji a zatim su ljudi razmenjivali voće kao simbol života, zdravlja i izobilja.

Nepoznato je kako je jelka postala drvo ispod kojeg će se ostavljati pokloni i koja će postati simbol Božića, pretpostavlja se da je to zbog toga što je jelka zimzelena, njeno lišće, odnosno iglice su zelene cele godine. U starom Egiptu, jelka se zbog ovoga smatrala svetim drvetom, možda i zbog toga što je njen oblik podsećao i na piramide. U antičkoj Grčkoj jelka je bila posvećena rađanju, a u nekim delovima Azije je smatrana kosmičkim drvetom zasađenim u centru univerzuma.

Postoje mnoge legende o tome zašto se kiti jelka za Božić, jedna od najlepših je ona po kojoj je jedan drvoseča u šumi, na Badnje veče, pronašao  gladno dete koje se treslo od zime. Poveo ga je kući i nahranio iako ni oni sami nisu imali dovoljno hrane. Ujutru, kada su se probudili dete više nije bilo u kući, a legenda kaže da je to bio u stvari Isus.

Druga kaže da je jedan čovek na Badnje veče pošao u šumu po drva, a onda je ugledao jednu jelku koja je bila okovana ledom, a kroz grane na njenom vrhu se probijala svetlost zvezda. Bio je toliko očaran prizorom da je otišao kući i pokušavajući svojoj ženi i deci da dočara šta je video, na drvo jelke je stavio bele trake i sveću, da bi im pokazao kako je izgledala ta jelka okovana snegom i ledom, dok je sveća dočaravala svetlost zvezda.

Neki podaci govore da je prva jelka okićena 1605. godine u Strazburu, da su sa nje visile jabuke, ušećereno voće i sveće od papira a sve to je simbolizovalo život i plodnost. Prve jelke su naišle na osudu pa je tako narod bio sablaznut kada je 1840. godine, princeza Jelena, supruga vojvode od Orleana, u Francuskoj, okitila božićnu jelku.

Do 19. veka, kićenje jelke je bilo karakteristično samo za severnu Evropu. Danas se o prvim okićenim jelkama pričaju legende, ali svaka legenda je priča o tome da jelka simbolizuje život koji se nastavlja i najavljuje dolazak proleća, bogatstvo prirode, svetla, anđele i svetlost na kraju puta.

Zabležena je priča koja kaže da je jedna nemačka vojvotkinja pripremala doček Nove godine u svom dvorcu, početkom 17. veka, i kada su sve pripreme bile pri kraju, primetila je jedan ugao koji je izgledao prazno u odnosu na ostatak prostorije u kojoj je trebalo da primi goste. Izašla je u vrt da prošeta i tada je ugledala malu jelku. Pomslila je kako bi ta jelka lepo izgledala u onom praznom uglu. Pozvala je baštovane i zamolila ih da iskopaju jelku iz zemlje, stave je u saksiju stave u onaj prazni ugao koji joj nije dao mira. Jelke su se tako uselile u domove.

A onda, 1846. godine, kraljica Viktorija i princ Albert su se fotografisali sa svojom decom ispred okićene jelke. Ova fotografija objavljena u londonskim Ilustrovanim novostima, dovela je do toga da su svi odjednom počeli da kite jelke, naročito plemićke porodice, a običaj se veoma brzo rpočirio i u Ameriku.

Prvi američki predsednik koji je pokazao okićenu jelku u Beloj kući bio je  Frenklin Pirs i jelka je krajem 19. veka postala deo američke božićne tradicije.

Ljudi su dugo jelku kitili voćem, orasima, urmama, suvim šljivama, sve to je bila radost za decu i simbol blagostanja. A onda su se pojavili stakleni ukrasi. Kažu da je jedan Nemac koji je radio kao duvač stakla bio toliko siromašan da je čitavog dana na poslu bio tužan što nema ništa čime bi okitio jelku i obradovao svoju decu. Onda se, duvajući staklo, dosetio da bi to mogao da uradi staklenim kuglama, napravio ih je i njima okitio jelku. Ovo se svidelo njegovoj deci ali se svidelo i drugima i tako su nastali stakleni ukrasi za jelku.

Prva veštačka jelka, od plastike, napravljena je negde oko 1880. godine u Nemačkoj, kako bi se prave jelke sačuvale. Međutim, mnogi ljudi, bez obzira na apele da kupuju plastične jelke ne žele da se odreknu pravih zbog mirisa borovine koji je karakterisičan za Božić, plastična jelka jednostavno ne miriše.

Danas je kićenje jelke prepušteno mašti svakog čoveka ponaosob, ali se one ne mogu zamisliti bez malih svetlećih sijalica koje je prvi put 1882. godine, upotrebio Edvard Džonson, pomoćnik Tomasa Edisona.

Priča zalaku noć:

U jednom selu je živeo dečak koji je na Badnje veče pošao u šumu da potraži drva kako bi se porodica malo ugrejala. Tražeći drva zadržao se malo duže, pao je mrak i više nije mogao da nađe put do kuće. Uplašen, počeo je da razmišlja o svojoj porodici i kako će ovo biti prvi Božić koji neće provesti sa njima, ostaće sam u šumi.

Usred šume u kojoj je svaka grana delovala sablasno, bila je zima, svo lišće je već opalo, dečak je ugledao drvo koje je još uvek bilo zeleno a grane su mu bile prekrivene snegom. Sklupčao se ispod drveta i pošto je bio umoran, ubrzo je zaspao.

Dok je spavao, jelka kao da je spustila svoje grane ka zemlji kako bi ga zaštitila od snega i hladnoće.

Kada se probudio, čuo je glasove seljana koji su pošli da ga traže. Pogledao je u jelku koja mu je pružila utočište  i ostao zadivljen prizorom. Sneg koji je napadao u toku noći i teške grane savio ka zemlji, formirao je predivne kristale koji su svetlucali na zimskom suncu.

U spomen na taj događaj, jelka je postala simbol Božića, i od tada se kiti u svakom domu, ljudi je ukrašavaju nakitom i sijalicama kako bi ličila na onu jelku koju je video dečak kada se probudio. (Italijanska)

One comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*