Home / Kafa sa tetkom / Bio je vašar, a na vašaru…
Bio je vašar, a na vašaru…

Bio je vašar, a na vašaru…

Foto: vukajlija.com

Ne, pogrešna reč. A možda mi asocijacija ipak nije neadekvatna?

Da krenem od početka: juče su bile zadušnice. Nije mi namera da zalazim u verske aspekte ovog dana, niti da namećem svoje mišljenje o tome da li crkva treba kanonski da odredi dane kada se ljudi sećaju svojih preminulih, kako bi makar četiri puta godišnje obišli njihove grobove, i ima li to uopšte veze ili ne. Mnogo je, uostalom, i ljudi koji ne veruju u Boga ili ispovedaju drugu veru a čitaju ovo, i mislim da i oni imaju neke svoje dane koji su poput zadušnica, nikada se nisam raspitivala, vera je po meni potpuno intimna stvar.

Ono što mene svaki put, ali baš svaki put, dovede do ivice histerije je ponašanje na groblju. Pa se nekada pitam da li je neophodno uvesti poseban bonton samo za ponašanje na grobljima o sa’ranama, zadušnicama, parastosima i prigodnim svečanostima ili je pak mnogo jednostavnije da grad, država, crkva, bog sveti će ga znati ko, a mog’o bi i on, donese uredbu i propiše adekvatne novčane kazne za njihovo nepoštovanje? Jer apele, molbe i upozorenja na ovim prostorima kao da više niko ne razume.

Naše groblje, ovo „novo“, na vr’ brda je. Puca pogled. Lepo uredjeno, ako groblje može da bude lepo. Na groblju više naroda nego na nekoj promenadi u šetnji. I, iskreno da vam kažem, nevaspitanije se i ponašaju.

Dovikivanje, galama, smejanje. Smejanje ono glasno, aman ljudi? Tolika galama da sam morala da opomenem grupu „gospode“ od pedesetak godina koji su došli u „posetu“ ko zna kome da smanje malo doživljaj, toliko im je bilo zabavo i smešno neko tračerisanje tik uz devojčicu koja plače pokraj groba svog oca…a nisam netolerantna, niti sebe računam u naročito pristojne i normalne, po kojim god se parametrima to određivalo. Idite malo u kafanu, platite piće, smejte se i tračajte…

Da ne pominjem gomilu Cigana (ne, nisam pogrešila i nisam politički nekorektna, ovi „moji“ što imaju naselje blizu moje rodne kuće i čiji jezik znam rekli mi da su Cigani) koji su došli da pokupe ono hrane što je na grobovima ostavljeno, i od kojih se većina ponaša jako pristojno, ali decu koja jure i misle da moraju mučena da ukradu hranu sa groba jer ih neka baba tera odatle ne možeš kontrolisati… onda babe psuju tu mučenu decu umesto da im daju tu hranu koju su dovukle na grob, mimo mozga i mimo ičega razumnog,  jer pokojni čiča Milutin od stotinu ljeta sigurno neće ustati iz groba i pojesti ni pečenje, ni kuvano jaje, ni pitu savijaču a boga mi ni banane. I ako si već zapela da doneseš pune korpe hrane „za pokoj duše“, pa pruži je nekom s’ alalom, nemoj da je posle razvlače kerovi i vrane kojih ima na hiljade uokolo, i koji se, takođe, ne bi skupljali ovde da nije te proklete hrane…

Foto - www.navidiku.eu

A to je posebna priča. To dovlačenje hrane na groblje. I ne, nije to pravoslavni već paganski ritual. I eto nedoslednosti: poštuješ zadušnice kao nešto što je propisala crkva, a ne slušaš ono što je propisano da se radi tog dana: da se obiđu grobovi bližnjih, prekade se, upali se sveća, u miru i molitvi.

Ne, priča ide ovako: od ranog jutra stižu kolone automobila i autobusa, logično. Onda vidite gomilu koja bukvalno vrši invaziju na groblje, pretovarena krošnjama (korpama) prepunim hrane i pića. O letnjim zadušnicama u igri su i suncobrani. Letos sam čekala kada će ožalošćena porodica u susedstvu da zapeva, pošto su jedni druge lepo iznutkali rakijom, vinom, pečenjem, salatama i na kraju tortama, dok su im deca skakala okolo po groblju i oko spomenika igrala žmurke; dakle čekala sam samo kada će glavnokomandujuća baka, sedeći ispod svog suncobrana na stolici na rasklapanje tik uz grob voljenog joj muža, narediti da neko izvadi i kasetofon, pa da se izljube i zapevaju. Na grobove se rasprostiru stoljnjaci kao na stolove, postavljaju tanjiri, hrana kao na slavlju a i piće uz to, vode se uobičajeni razgovori i cela ta slika deluje nekako…morbidno. Makar meni.

Ono malo naroda koji na zadušnice dođe da zaista ispoštuje i taj dan i pokojnike u miru i tišini ne vidi se. I ne može da se vidi.

Jer, uzrok sve te galame, gungule, smejanja, promenade, razbacane ambalaže, prljavštine koja ostaje iza svega, pasa lutalica koji dodju da pokupe i razvlače po groblju ono što ljudi pre njih već nisu pojeli i odneli, razlog celom tom vašaru u koji se ovaj dan pretvara su upravo hrana i piće.

Koji se donose kao u znak poštovanja prema pokojniku, a svega tu osim poštovanja ima. Mislim povremeno da i oni pokojni jedva čekaju da se zadušnice završe pa da da’nu dušom i ostanu da počivaju u miru, časna reč. Ne verujem da je i jedan ustao posle i pojeo batak što ga je baba-Stana baš za njega donela. Ili sam nešto propustila?

I tako, bio je vašar, a na vašaru…gde je ta komunalna policija, to se ja nešto pitam?

Autor: Tamara Gočmanac

 

 

 

7 comments

  1. Odličan tekst! To su upravo razlozi zbog kojih ne odlazim na groblje na zadušnice (onda kad treba da budem viđena), već dan-dva pre njih. Želim da na miru upalim sveću i posedim na majčinom grobu. Ne verujem da bi mi majka zamerila….

  2. e, lako ćemo sa psima i vranama, ali ljudi…ili tačnije – neljudi?! Sticajem nesrećnih okolnosti, godinama unazad, puno sam dana provela na groblju, i svega sam ovoga sita….molila sam da ostave bar sveću, koju sam zapalila na očevom grobu, kad se okrenem da zapalim drugu, bratanici koju mi je teška bolest odnela malenu! I nisam ih umolila, a davala sam šakom i kapom ne samo hranu i slatkiše, već i novac, da kupe svojoj deci nešto, što ja više bratanici nikad neću moći…Ali, ne, ljudi su nemilosrdni, dok se ja opet okrenem, a sveće zapaljene nema, da ne pričam o narušavanju moje privatnosti u trenucima kad želim da budem sama sa onima koji su mi dragi, u mislima, kako mi je jedino i moguće….a za one koji mi ukradu i zapaljenu sveću sa groba, nemam više ni milosti ni opravdanja, samo želim zaštitu od takvih. I juče sam se pošteno isplakala, da odgušim čemer što me pritiska, pored ostalog i zato što moram da biram vreme kad ću otići na groblje – kad se svi razidju, pred zalazak sunca, kad ne moram da se sklanjam od nevaspitanih i nestrpljivih pogleda, i odgovaram na neumesna pitanja…

  3. Izvanredan tekst. Na zadušnice izlazim popodne, samo da izbegnem sve ovo gore opisano.Ponesem sveće i cveće.
    Mislim, a tako i radim, je da ljudima dok su živi treba pružiti sve. Kad umru, ne treba im ništa.

  4. jest’… nemam sta da dodam. oduvek me zanimalo sta ta hrana trazi na groblju. o pricanju viceva posle svake sahrane, dace, stagod da ne govorim. uvek kazem da zurim…

  5. Samo da vas sve pozdravim jer da dodam nemam ništa. Ili imam previše, pa da ne razvlačim sve ovde, neka nešto ostane i za drugi put…

  6. Na groblju moram da se pojavim na zadusnice zbog raznih strinki i tetki koje bi mi smrtno zamerile sto sam majku zaboravila.? A inace mislim da je razlog celom tom vasaru griza savesti svih onih koji se samo na taj dan sete svojih pokojnika pa da se onda bar pokazu pred svetom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*