Home / Porodica i zdravlje / Vrijedi puno a ne košta više od odlaska kod frizera
Vrijedi puno a ne košta više od odlaska kod frizera

Vrijedi puno a ne košta više od odlaska kod frizera

Znate da se u ovom periodu (ne znam tačno datum) rade razne akcije sa ciljem jačanja svijesti o opasnostima od raka dojke. Bude tu različitih dešavanja – od onih famoznih pisanja nejasnih statusa po Facebooku do raznih tribina, izložbi i slično.

Nikada nisam nešto pretjerano obraćala pažnju na sve to i ne ponosim se tim. Razlog baš i ne znam, osim da smo prezasićeni svim tim obilježavanjima. Svaki dan je dan nečega i nakon nekog vremena čovjek ogugla na sve, postane imun. Reaguje samo kada čuje da je obolio neko koga zna lično, neko njemu drag. Ili kad, na nesreću, tako nešto zadesi njega lično.

Međutim, nekad Sudbina pošalje upozorenje, Znak ili Opomenu koja nas natjera da zastanemo i zamislimo se nad svojim djelima i postupcima.

To se desilo meni prije dvije godine baš u ovo vrijeme.

Bila sam u nekom prilično stresnom periodu (za promjenu) i vrativši se kući s posla uđem u kupatilo na tuširanje. Inače sam pročitala milion i jedan priručnik i savjet o tome kako bi žene trebale raditi samopregled dojki, ali sam pokušala samo jednom. Svaki drugi put kad bi mi to palo na pamet govorila sam sebi “Hajde sljedeći put ću, sad žurim, sad nemam vremena , slično.” A jedno od opravdanja mi je bilo i to što kao nisam još u kriznoj skupini. Znate kako je – uvijek je lako naći izgovor.

Skinuvši se u kupatilu taj dan, onako u žurbi bacim pogled na sebe i ostanem skamenjena. Desna dojka je na sebi imala crvenu izraslinu veličine jajeta. U momentu sam se ohladila, odumrla. Pipnem to, tvrdo prilično. Kroz glavu mi je samo prošlo kako je sa mnom gotovo, kako u onim priručnicima piše da žene jedva napipaju kvržicu i od toga nastane belaj. A ovo moje se moglo vidjeti golim okom iz aviona, bez ikakvog pipanja pa sam mudro zaključila kako je u pitanju neka gadna metastaza koja se razvila od mog odlaska na posao do povratka. Spasa mi nema  mislila sam – ako je za osam sati ovoliko uznapredovalo a još me nikad nije ni bolilo, onda mi ne ostaje više od nekoliko sati života.

Istrčim iz kupatila, zovnem muža da vidi, a kontam sve da ću se probuditi i ustanoviti da sanjam. On isto problijedio, gledamo se i ne znamo ni kud bi ni šta bi. U glavi mi haos od misli, ne zna se koja je gora. Kontam da li prvo da pokušam kod doktora ili da zovem mamu da se oprostim. Pa onda mislim u sebi šta sve imam od nezavršenih stvari na ovom svijetu, kredite, dogovore, uglavnom ništa pametno. A petak poslijepodne. Šanse da dođem do doktora normalnim putem nikakve.

I onda se sjetimo da je preko puta privatna ultrazvučna ordinacija Damirove drugarice iz djetinjstva. On ode odmah i ženu digne od ručka moleći je da me primi i pregleda, na što ona i pristane. Rekla je da dođem za pola sata, samo dok jede, a ja sam naravno otišla ranije i čekala ispred vrata. Nekako sam se tu sigurnije osjećala.

Ultrazvučni pregled dojki koji mi je radila je inače bio moj prvi takav pregled. Pogledala je odmah moju izraslinu i rekla kako se ne radi ni o čemu strašnom. U pitanju je bio upalni proces na jednoj od cisti koje imam na dojkama. Ispostavilo se da imam policistične dojke, odnosno u prevodu bezbroj malih izraslina u njima. I takve su da ja konkretno uopšte nemam potrebe da radim samopregled jer bi mi se od svake ciste mogla učiniti kvržica. Ne vrijedi ni da radim mamografiju jer ne bi mogla pokazati kvalitetno stanje. Jedini način za pregled je baš taj ultrazvuk. I što je meni bilo novo, te policistične dojke su u stvari jako česta pojava kod žena, tako mi je rekla.

Mislim da vam ne trebam pisati koliko olakšanje je bilo čuti da mi nije ništa. Ali sam ovo što mi se desilo shvatila kao opomenu i upozorenje na vrijeme. Izraslina je nestala nakon ture antibiotika i obloga, a ja od tada svake godine preventivno odem na pregled. Doktorica uradi ultrazvuk, pogleda ima li kakvih promjena ili sumnjivih cista i ja sam mirna čitavu godinu. Čitavu godinu potencijalnog strahovanja riješim tako što pola sata posvetim svom zdravlju i odlasku kod doktora.

I kad god mogu savjetujem drugima da to naprave za sebe. Vrijedi puno više i ima mnogo više efekta od jednog odlaska frizeru. A  ne košta više od toga.

Hana Kazazović

Svetski dan borbe protiv raka dojke je 24. oktobar.

U Evropi se godišnje registruje 430.000 novih slučajeva raka dojke.

Svake godine od raka dojke u Srbiji umre 1.500 žena od 4.000 onih koje obole. Ako se otkrije na vreme, rak dojke je izlečiv u 90 odsto slučajeva.

Hvala Hani Kazazović što je podelila sa nama svoje iskustvo

5 comments

  1. Ono što sam čuo od još jedne blogerke, Ive Tanacković, jeste da sve to ima veze sa Černobilom i NATO bombardovanjem… I ja mislim da ima. Kažu, i pre su ljudi umirali od toga, samo se nije znalo za tu bolest. Umiralo se, ali ne u ovolikom broju u kolikom zadnjih par godina. Bar što se tiče ljudi koje ja znam. Podržavam, naravno, bolje sprečiti nego lečiti. A poenta teksta je samo pregledati se. Dobar i pozitivan članak!

    • Nije samo to, mada u velikoj meri jeste, bar kod nas. Samo treba pogledati koliko je broj svih bolesti skočio u poslednjih 25 godina, a onda još više u poslednjih 12, pogotovo u nekim krajevima.

      Inače, i ja sam imala ovo iskustvo, sa samo 20 godina. Ništa vidljivo, ali čudni bolovi, kao da me neko prži u fritezi. Posle svih mogućih rendgena i ultrazvukova, zaključili da je hormonske prirode, mnogo godina kasnije ja saznala da je PMDD. No, stres kroz koji prođeš kad misliš da možeš imati nešto što bi moglo da ti promeni život je neverovatan.

      Hana, drago mi je što je s tobom sve u redu. 🙂 I tekst je odličan. I baš danas, na dan LIVESTRONG…sjajno!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*