Home / Kafa sa tetkom / Ministar, tviteraš, običan muškarac – Oliver Dulić iz drugog ugla
Ministar, tviteraš, običan muškarac – Oliver Dulić iz drugog ugla
Oliver Dulić sa suprugom

Ministar, tviteraš, običan muškarac – Oliver Dulić iz drugog ugla

NE PLAŠIM SE NIČEGA

Olivera Dulića, ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, upoznala sam kao tviteraša i običnog muškarca koji u neformalnom razgovoru odaje lepo vaspitanog, odmerenog i duhovitog čoveka, pa se tako rodila ideja o razgovoru iz drugog ugla, ne kao sa ministrom nego kao sa čovekom koji je, bez obzira na posao kojim se bavi, isti kao i svi ostali ljudi, ima svoje snove, želje i planove, i koji van političke scene vodi život kakav vodimo svi mi, okružen porodicom i prijateljima.

Kako ste otkrili Tviter?

Pre oko godinu dana sam otvorio nalog na Tviteru, ali mi se nije učinilo interesantnim jer nisam razumeo kako  funkcioniše, mislio sam da mi bilo kakva nova obaveza nakon razočaranja u Fejsbuk ne treba.  Onda sam u gradu sreo starog prijatelja iz studentskih dana koji mi je preporučio da se uključim. Govorio je mnogo lepih stvari o komunikaciji na mreži i potrebi da me ljudi upoznaju onakvog kakvog me on poznaje. Gunđao je nešto o reality checku i mogućnosti da modifikuješ svoj stav i ponašanje u javnosti ukoliko ga imaš svakodnevno. Tvrdio je da su na Tviteru  drugačiji od onih na Fejsbuku, da to nije igraonica za muvanje, razmenu slika i da su tu ljudi sa školom, stavom i inteligencijom.

Pitao sam neke za savet. Molili su me da to ne činim, govorili su da je Tvtter pun hejtera, ludaka i negativaca koji će me samo uznemiravati i vređati svojim komentarimai, i da ništa nemam od toga da po ceo dan gutam otrov. Znali su koliko me boli nepravda i laž, i kolika je potreba da stalno nekome nešto objašnjavam i da se pravdam. Rešio sam ipak, da probam.

Kako je nastao nick @cistacica koji koristite na Tviteru?

Nick @cistacica sam izmislio, nije bilo imena, zapratio sam neke ljude i uplovio. U početku stidljivo i nesigurno, anonimno… Onda sam shvatio veliku istinu, opet i ponovo, da je predrasuda o ovoj društvenoj mreži slićna svim drugim predrasudama, i da sam moraš da se uveriš u sve.

Kako izgleda komunicirati sa ljudima koje ne poznajete?

Foto: Nenad Pavlović (#CistacicaUP)

Shvatio sam da se u ovom virtuelnom svetu nalaze avatari veoma interesantni ljudi, divnih, duhovitih, čestitih, ali i obilje informacija i mogućnost da se u neverovatno kratkom vremenu sazna gotovo sve što se dešava oko nas. Naravno, svakoga dana srećem i onu drugu stranu ovakve vrste komunikacije, ali je to očekivano i ne više toliko opterećujuće za mene, nakon godina iskustva u javnom životu. Ustvari, oni su ogromna manjina.

Komunikacija sa nepoznatima je zaista čudan osećaj… Kada sam se sreo sa ljudima na tvitapu (tweet up – okupljanje tviteraša)  bilo mi je simpatično kako se ljudi predstavljaju imenom a potom kažu svoje ime sa Tvitera… Čudno je kada ljude čije svakodnevene stavove, njihova razmišljanja i opis situacija u kojima se nalaze, začinjenih raznoraznim šalama, dosetkama, inteligentnim replikama, kritikama… sretnete u realnom životu. Oni su uglavnom drugačiji nego što ih zamišljaš, ali je impresivno koliko kratko traje upoznavanje, jer svi o svima sve znaju, i koliko je neverovatan osećaj pripadnosti jednoj unikatnoj zajednici koje povezuje ta nevidljiva nit.

Šta je Tviter promenio u Vašem životu?

Danas mogu da kazem da je Tviter i stil života, obaveza, virtuelna pričaonica sa neverovatnim magnetizmom. Ponekad, kada napravim grešku, neko je drugi učini u moje ime, ili se ona izrodi iz laži, pa kada se suočim sa reakcijom ljudi, dođe mi da ugasim nalog i nikada više ne pogledam bolo šta što ima veze sa Tviterom. Ipak, na kraju se vratim, TL je kao reka koja sve te izlučene otrove proguta i resorbuje, a u sekundi ti se vrati osmeh na lice sa nekim novim tvitom. Zaista fascinantno. Mislim da sam i sam, skromno, doprineo ovoj mreži. Diskusijama, debatama ali i greškama sam uspeo da vest o njenom postojanju stigne i u konvencionalne medije. Verujem da će se drugi iz mog sveta upustiti u ovo. Moraće. A to je dobro za sve. Najviše za nase društvo, za demokratiju.

Kako je bilo odrastati u Subotici i da li Vam danas, kada ste vezani za Beograd, nedostaje Subotica?

Subotica je prekrasan grad. Miran, kulturan, raznolik, ponosan… Odrastanje u njemu je bila, a verujem i ostala, privilegija. U njemu naučite jezike, običaje drugih, nauči vas poštovanju različitosti. Ona ljude učini finima i kulturnima u komunikaciji, nameće manire i vežba ogromnoj toleranciji. U Subotici u kojoj sam ja odrastao, nekultura se nije praštala.  Danas, kada pomislim na Suboticu, setim se škole, muzičke škole, folklora, bazena na kojem sam trenirao vaterpolo, porodične trpeze sa nas petoro muškaraca (četvoro braće i tata), mirisa mamine kuhinje i tatinog after shave Briona.

Foto: Nenad Pavlović (#CistacicaUp)

Da li  negujete školska prijateljstva?

Najbolji prijatelji iz detinjstva, drugari iz škole i sporta su  ljudi sa kojima se družim i danas kada odem kući. Teško da je moguće pronaći bolje ljude i iskrenije prijatelje od njih.

Svi smo u adolescentnom periodu skloni sukobima sa roditeljima, često nismo svesni toga da sve što nam govore čine za naše dobro. Na čemu ste danas, kao odrastao i uspešan čovek zahvalni svojim roditeljima?

Porodica je morala stalno da bude na okupu, vaspitanje je bilo strogo a disciplina spartanska. Naučeni smo o ljubavi, nežnosti i zajedništvu koje traje i danas. Naučili su nas da budemo čestiti, pošteni, da budemo vredni. Završavanje fakulteta se tretiralo kao porodična obaveza. Potičem iz porodice koja je jedna od najvećih i najstarijih u Subotici, i čiji ugled nikada, u 400 godina staroj istoriji, nije smeo biti doveden u pitanje.

Zašto ste se odlučili za studiranje medicine, da li je to porodična tradicija?

Iako niko u porodici nikada nije bio lekar, ja sam to od malih nogu želeo. Nikome nije bilo jasno zašto. Mama čuva moj pismeni rad kada sam imao 8 godina u kome sam napisao da, kada porastem, želim da budem doktor. Pokušali su da me odvrate, govorili su mi da je to težak fakultet, da je to grozan posao, ali nije vredelo. Hteo sam da budem u „Lekarima bez granica“ da radim negde u Africi. Od početka sam hteo da budem hirurg.

Upisao sam srednju medicinsku školu, pa potom i fakultet. Bio sam odličan učenik i jako dobar student. Imao sam dobar prosek za dečka iz provincije, bez „pedigrea“. Od treće godine fakulteta sam krenuo na Urgentni centar, dežurao, pisao radove, asistirao a potom i operisao. Prvu sam operaciju uradio u 21-oj godini, preživeo je i pacijent i ja.

Obožavam medicinu, volim da o njoj čitam, pišem, da je radim… Nije fraza, kada bih se ponovo rodio, istu školu bih izabrao, a voleo bih da moja deca izaberu isti put.

Svi imamo prvu ljubav, da li i Vi pamtite svoju, da li Vas za nju vežu lepe uspomene ili bolne?

Sećam se jedne klinke iz obdaništa, u koju sam ludo bio zaljubljen sa 3,4 godine. Osećaj i intenzitet te ljubavi, iako se više i ne sećam  kako je izgledala, je bio toliko čist i neponovljiv, da i danas mogu da ga doživim i opišem. Potom, u pubertetu, sećam se nagona da se zaljubljujem svakih nedelju dana. Voleo sam puno, ali sam kasnije, kroz srednju školu i fakultet, doživeo da imam jako mnogo kratkih veza, bez potrebe da se vezujem. Plašio sam se toga, voleo sam slobodu.

Posle svih tih zaljubljivanja i veza, šta je presudilo da svoju suprugu prepoznate kao onu pravu, onu sa kojom želite da provedete život?

Počeli smo neobavezno a potom se to pretvorilo u jednu prekrasnu priču koja traje i danas. Do nje, najduža veza mi je bila četiri. meseca. Kada sam dostigao peti mesec sa njom, raskinuo sam i otišao na more sa drugarima. Brojao sam sekunde da se vratim i ponovo je vidim. Sa njom sam već skoro deset godina, i nikada se nismo ozbiljnije posvađali. Danas je u petom mesecu trudnoće, čekamo devojčicu i divim se potpuno novoj formi ljubavi koja postoji među nama.

Kako se opuštate kada nemate obaveze, šta volite da radite u slobodno vreme?

Pošto sam ceo život sportista, nastavio sam sa navikom da treniram skoro svaki dan. Navučen sam na treninge, ne sećam se da se desilo da imam prekid od četiri, pet dana u zadnjih deset  godina, da nisam trenirao. Sport me relaksira, daje mi mir i koncentraciju. Igram vaterpolo, idem u teretanu, igram basket, trčim, skijam od svoje četvrte godine.   Obožavam muziku, završio sam muzičku skolu, sviram tamburu, gitaru, klavir… Prvo samostalno putovanje i prvi novac sam zaradio zahvaljujuci muzici, sa petnaest godina.

Koje je Vaše omiljeno mesto za odmor?

Orahovac pored Kotora u Crnoj.Gori… Jadransko more, gde god, od Istre do Boke, i skijanje sa drugarima.

Kada se osamite, šta volite da čitate, koju muziku da slušate?

Danas volim da čitam knjige sa ekološkim i istorijskim temama, čtam dosta futuriste, preporučujem „Bogatstvo i siromaštvo nacija“ od Lendisa. Pop Rock. Volim i sviram skoro sve iz ex Yu, znam starogradsku muziku. Pink Floyd i Sting mi svakoga dana sviraju u kolima..“

Koju pesmu naručujete u kafani, kada ste okruženi svojim prijateljima?

„Tebi, moja verna drugo“, “Eleno, kerko, Eleno“ i „Ne dam salšaš kraj malenog rita“ obavezno naručim…

Svi imamo skrivene strahove, čega se Vi plašite?

Neverovatno, ali ne znam. Ne plašim se skoro ničega. Imam čudan odnos prema sopstvenom zdravlju, skoro kao svaki lekar, nemam strah od bolesti. Osećam, kako beba dolazi da će mi njeno zdravlje i sigurnost biti najveća strepnja

Šta Vas čini spokojnim?

Mir u kući i dobra atmosfera na poslu. Politika, prepuna apsurda i loše energije me konstantno onespokojava.

Žene su za Vas…?

Skoro celo školovanje sam okružen njima i obožavam osećaj njihove blizine i društva. Nikada nisam namerno povredio nijednu. Fizičko nasilje prema njima prezirem. Ubiće me Andrea zbog ovog prvog.

Planovi za budućnost?

Struka i porodica. Van javnog života, negde u Subotici. Politika mi nikada nije bile u planu, svaki  put se desila.

Ako bi upecali zlatnu ribicu, tri želje bi bile?

Zdravlje porodici, da me ostave na miru, i nešto materijalno…

Da ste mogli da se rodite kao neka istorijska ličnost, bili bi…?  

Neki hrabri naučnik, lekar, neshvaćen do kraja a potom slavljen kao vizionar. U medicini 19.veka, na primer… ili, recimo, Aleksandar Fleming, Robert Koch… Sabin, koji je na sebi prvi probao vakcinu protiv dečije paralize.

Da nije Srbija bila bi… koja zemlja?

SFRJ, najlepša zemlja na svetu… Norveška, u njoj sam proveo jedno kratko vreme školovanja i rada i doživeo jako lepe trenutke.

Životni moto?

Radi ono  u šta veruješ i veruj u ono što radiš. Nikada ne odustaj od svojih snova.

Autor: Mirjana Mimica

One comment

  1. Šta iz ovog možemo zaključiti? I obični ljudi kad dođu na vlast – pokvare se….

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*