Zorica Sorak, jedna od nas

Danas kad se već polako okrećem za sobom i razgraničavam snove od stvarnosti, uspehe od neuspeha, tugu od sreće – kao centar svog sveta i polazišta vidim svoju porodicu. Suprug i ja imamo troje dece: Anđelu, Filipa i Jovanu i moju baku o kojoj brinemo. U kući je uvek živo, smenjuju se melodije, svako traži svoj deo nežnosti i pažnje, svoje omiljeno jelo, krpljenje čarapa i hiljade drugih neočekivanih stvari.

Zorica Sorak je profesorka srpskog jezika i jugoslovenskih književnosti i Građanskog vaspitanja, mentorka na specijalističkim studijama za nastavnike/ce Građanskog vaspitanja na Fakultetu političkih nauka, opštinska mentorka Ministarstva prosvete na projktu DILS – Obrazovna inkluzija Roma, trenutno radi  kao stručna saradnica – bibliotekarka  u OŠ“Stanislav Sremčević“ u Kragujevcu, članica je Upravnog odbora Društva školskih bibliotekara Srbije, izvršna direktorka Udruženja građana Forum za razvoj demokratije, odbornica u Skupštini grada Kragujevca, majka troje dece, hraniteljka, usvojiteljka, pesnikinja. Iz hobija se bavi ručnim radovima (pletenje heklanje i vez), kao i poljoprivrednim radovima na imanju nadomak Kragujevca.

Zorica kaže da je uvek imala svoje snove, svoja maštanja, ciljeve , stremljenja. Beskrajnu pučinu sa po nekim svetionikom. Rođena na Kopaoniku, pod nogom Boga i neba, rasla u hladu bukvi i pila čaj od  hajdučke trave. Verovala u priče svog dede, radovala se putovanjima na koja se je često vodili roditelji po onoj velikoj, lepoj i slobodnoj Jugoslaviji.

Otišla si sa Kopaonika, da se nikada više ne vratiš, kako si završila u Kragujevcu?

Da, sa Kopaonika sam otišla životnom stazom, ali je ta planina zauvek ostala u meni, ponela sam svu njenu snagu. Kopaonik je baš i hteo da odem, studirala sam u Beogradu, tamo sam upoznala svog supruga Slavišu i sa dve putne torbe krenuli smo u nepoznato. Teška poratna vremena, a nama u naručju tek rođena Anđela. Prva luka posle Beograda nam je bilo selo Krćevac pored Topole u kome smo živeli dve godine, a putovala sam u susedno selo Belosavci gde sam radila u školi kao profesorka i osnovala školsku biblioteku. Tu nam se rodio i sin Filip. Slaviša je svoje prvo zaposlenje dobio u Kragujevcu, u Centru za socijalni rad kao socijalni radnik. Sledila je selidba, privatan stan, pomalo vlažan. I ja sam dobila posao u struci, počela je borba da od ugovora na određeno vreme dobijemo ugovore za stalno. Sami sa dvoje dece, organizovani kao mali tim, posvećeni, neprestana podrška jedno drugom.

Kako si uspela da uskladiš obaveze na poslu, u kući i oko dece, s obzirom da nisi imala ničiju pomoć sa strane?

Tačno je da nismo imali „servis bake, deke, tete…“, bilo je teško, ali dobra organizacija i podrška supruga su mi uvek bili oslonac. Sve sam stizala i sve stižem. Izdvoje se prioriteti, na nevažno i nebitno se ne troši vreme, jednostavnost i praktičnost su principi na kojima se organizujem.

U veoma kratkom vremenskom periodu izgubila si roditelje i brata, kako si to prebrodila?

Život me nije poštedeo ni gubitaka najmilijih, u vrlo kratkom vremenskom roku umrli su mi deda kojeg sam mnogo volela, otac, majka i jedini brat u 24-toj godini. U vrletima Kopaonika sahranjivala sam jedno po jedno drago biće, tugu okovala u pesmama, skrivala duboko, a baš kao amanet svima njima nastavljala dalje, još hrabrije i energičnije kroz život. Tišina ponoći bila je vreme tugovanja, a obdanica vreme borbe.

Život ide dalje, tvoja porodica se uvećala za jednog člana, kako se rodila  želja da usvojite Jovanu?

Shvatajući da su svima nama koraci odbrojani na nekom nebeskom časovniku, shvatajući da pored ogromne volje nisam mogla svojim najmilijim da pomognem, počela sam da razmiljam na temu kome zapravo mogu da pomognem? Nekako u to vreme je i krenula nacionalna kampanja o promociji hraniteljstva i ja sam se sa svojom porodicom prepoznala u tome. Posle obuke, prvo dete koje nam je ponuđeno na smeštaj je bila malena bebica od nekoliko dana, došla je i ostala.

Koliko se vaš život promenio sa dolaskom Jovane u porodicu?

Nije se promenio, postao je bogatiji. Jovana je u naše živote donela sve ono što dete donosi: radost, brigu, osmehe, bogatstvo. Zavoleli smo beskrajno taj mali okati žbunić. Ona je mezimče, ljubimica cele porodice. Ovog septembra krenula je u prvi razred. Anđela i Filip su već gimnazijalci.

Druga devojčica koja je došla u našu porodicu bila je Dragana, upisala je srednju školu, bila odlična učenica, a od nas se i udala i  postala je majka. I sa njom su ostale neraskidive veze, bili smo sa njom u svim njenim teškim trenucima, i u onim lepim. Ponosno sam odnela pampers pelene u bolnicu kad se rodila mala Irena.

Svoj profesionalni i privatni život u potpunosti si posvetila radu sa decom.

Volim svoj posao, prelepo je predavati srpski jezik i građansko vaspitanje u školi, oba ova predmeta pružaju izuzetne mogućnosti da upoznate svoje učenike i da im šaljete poruke pravih životnih vrednosti, da ih učite onome čemu vredi stremiti u životu. Od skoro imam nov izazov da radim kao stručna saradnica – bibliotekarka. To je takođe veliki izazov koji pruža niz profesionalnih mogućnosti od rada i kontakata sa svim učenicima do kreiranja i ažuriranja sajta, osmišljavanja kulturnog života škole i vođenja školskog letopisa. Počastvovana sam izborom u Upravni odbor Društva školskih bibliotekara Srbije.

Tu, među hiljdama knjiga nalaze se i dva naslova čija sam autorka ja, dve zbirke pesama „Izvor planinski u meni“ i „Šaputanja omorike“, ali i još puno pesama rasutih po raznoraznim zbornicima, zbirkama i antologijama. Za sve ono što sam uradila u književnosti i kulturi, 2006. godine sam nagrađena Vukovom poveljom u Loznici, a godinu danaranije izabrana sam za pedagoškog praktičara godine. Danas se posebno bavim inkluzivnim obrazovanjem, koordiniram radom školskog Tima i mentorka sam u opštinama Ljig, Lajkovac i Ub na  DILS projektu obrazovna inkluzija Roma. Smatram da svako dete ime pravo da od obrazovnog sistema dobije kvalitetno obrazovanje i podršku tokom učenja.

Vodim i NVO Forum za razvoj civilnog društva čiji je cilj razvoj demokratije, organizacija je relativno mlada, ali za sobom ima niz aktivnosti i jedan projekat. Upravo spremamo kampanju u borbi protiv korupcije koja će biti 16. septembra obeležena u Kragujevcu, kao i podršku deci iz hraniteljskih porodica povodom početka školske godine.

Ti si prva žena koju predstavljamo na ovom mestu sa željom da pokažemo da oko nas žive uspešne žene koje sve stižu i kojima ništa nije teško, koje nisu morale da se odreknu jednog da bi dobile ono drugo, imaš li nešto da poručiš ženama koje ovo budu čitale?

Sjajno je biti žena, jaka  žena, žene su te koje vladaju ovim svetom, one svojom snagom i ljubavlju pokreću reke života. U najtežim trenucima kada se ćini da nema izlaza, kreni , potraži, uradi! Budi svoja, budi ponosna, ne budi stvar, ne budi telo bez glave. Ne robuj stvarima, budi ponizna samo pred srećom koja uvek dolazi sporo, posle mnogo prepreka i rada. Otvorite vrata svojih domova i svoja srca za što više dece, rađajte i pre i posle karijere, blagoslovite svoju porodicu brigom o nekom detetu bez roditeljskog staranja, posvetite bar deo svog života drugima.

Zorica Sorak živi i radi u Kragujevcu, ima 43 godine.