Home / Kafa sa tetkom / Blizanački radni dan

Blizanački radni dan

Deca. Kad ih nemaš – ne razmišljaš o njima, čak ti, ponekad, idu  na nerve. Dobiješ li dete, počneš da imaš razumevanja za roditelje sa decom  koja su ti išla na nerve. Jer, može se desiti da baš tvoje dete bude gadan đavolak. I možeš probati sve metode – ono će ostati gadan đavolak. Međutim, postoji  jedna situacija kad ostaneš bez teksta, kad prosto ne znaš da li da se raduješ ili da se smrzneš od straha. To je trenutak kad ti doktor ushićeno kaže:
– Čestitam! Nosite blizance.

Džaba se tokom trudnoće raspituješ kako to izgleda imati blizance. Nenmožeš da znaš, dok ih sam ne dobiješ. A onda težim putem stignu na svet… I počinje žurka!

Dok su vrlo mali, jedva čekaš da malo porastu, sve se nadaš biće lakše. Čini ti se da grčevi nikad neće proći. To je period kad saznaš da žena može da opstane i spavajući 3-4 sata dnevno (naravno, u više partija – nikako u komadu). Onda oni malo porastu, pa odahneš… I shvatiš koliko si se prešla. Počneš malo da žališ za onim periodom kad su samo spavali i kmekali, al’ nema nazad.

Prvo kreće puzanje. Vremenom postanu brzi, pa ih jedva stižeš. Onda na red dolazi hodanje i prve „prave“ povrede. Naravno, ovo je period kad skloniš sve što voliš i sve što može da se razbije i sve što može da ih povredi. Može se reći da skloniš većinu nameštaja i sitnica. Takoreći, isprazniš kuću. I onda ti je svaki dan drugačiji, a opet, isti. Kako? Lepo, evo sad ću ti ispričati:

Ujutru čujem „mamamama“. Nekako se iskobeljam iz kreveta, pritom udarajući u nameštaj, jer ni belu mačku ne vidim. Uđem u dečju sobu, a oni već skakuću po krevecima i traže da ih uzmem. Ali, ne – već su me par puta prešli na tu foru (tužni pogledi i umilno dozivanje mame), pa sam se oporavljala danima posle njih. Ako ih odmah spustim  na pod, onda neće ni doručkovati, jer bitnije je skakutati okolo, nego jesti, a kamoli nešto drugo. Elem, kad se oni probude, probude mene, onda ja budim muža, Sunašce moje, onda mi onako bunovni, prenosimo decu i krevece iz njihove sobe u dnevnu sobu. Onda izvlačimo slamku ko ih to jutro hrani i presvlači. Priznajem, bila sam gad par puta, pa sam Sunašcetu ponudila obe polomljene čačkalice. Danima se žalio na izostanak sreće.

Posle kafe i, kakvog-takvog, buđenja nas velikih, bebe puštamo na pod. I onda kreće ludnica! Naučila sam vremenom da „ne“  u njihovom svetu znači  „da“. Jedno vreme se trudiš, a onda digneš ruke. I onda se desi, verovali ili ne, kad digneš ruke od svega, da oni postanu onakvi kakvim si se trudio da ih napraviš: ne jurišaju na sto, ne klepeću ti komp, TV više nije tako zanimljiv za gađanje…  Onda dođe ručak i vreme za dremku. Ako mislite da je top super – e, pa nije.

Kad je vreme za dremku, tad kreće borba: oni neće da spavaju, pa se deru – ja se trudim da kuliram… Onda zaspe. E, onda se rastrčim po celoj kući: te skloni ovo, te prebriši ono, te operi, te skuvaj, te čuj se sa klijentima, te pojuri dužnike. I taman kad se skljokam na kauč, ne bi l’ malo odmorila – cvrc: „mamamama“. Oni su se probudili!

Onda ide užinica, pa idemo napolje. Spustiti dupla kolica sa decom sa četvrtog sprata, bez lifta, je avantura. Razvila sam bicepse i leđa kao profi bilder, časna reč. U dvorištu zgrade se ne igramo, da ne bih smetala komšijama. Odemo do parkića, pa ih pustim da skakutaju. Ili idemo do Zvezdarske šume. Kad odemo do šume, ja ih pustim na poljanče, uzmem knjigu ili laptop i uživam! Oni srećni – ja srećna. Ostanemo dugo. I ručkamo tamo. Kad se umore, dođu kod mene sednu, pa pogledamo jednu Pepu, pa oni opet udri u skakanje i svi srećni i zadovoljni. Vratimo se uveče kući.

Onda ide kupkanje,  više okupaju oni mene, nego ja njih. I sad bi pomislili da bebe idu na spavanje, je l’ da? E, pa nije tako. Što je sadržajniji dan, teže zaspe, jer sumiraju utiske. Malo brbljamo, pa opet odgledamo Pepu, pa čitamo bajke dok mi se usta ne osuše, pa onda malo skakuću, pa tek onda zaspe (oko 23:00 ili 00:00). E, onda nastupa moje vreme! Onda sednem i radim, orgijam po netu, bacim i partiju Witcher-a… Negde oko 04:00 legnem i zgrabim knjigu… Narednog jutra – Jovo nanovo.

A seks? Pa, volim seks i rado ga se sećam. Verujte, umor ubije svaku želju za seksom.

I tako se ponavlja  svakog dana. Ma, život mi je kao dan mrmota.

Ponekad sretnem mamu koja ima samo jedno dete, ne radi i kuka kako je umorna. Još mi kaže da je meni mnogo lakše, nego njoj, jer mi se deca igraju zajedno. Da, da – baš su deca od šesnaest meseci sposobna da se igraju zajedno. Ako računam otimanje igrački i povremene sudare tokom trčanja, onda se igraju. Tako shvatim da neki i ne znaju šta je umor…

No, imati blizance je doživljaj, i izazov i sreća. Bude mi žao što ne mogu da im posvetim punu pažnju, ali od nečega im se mora kupiti mleko… Nema lepše stvari na svetu, nego od nekoga praviti osobu. Zanimljivo je posmatrati i razvoj njihovog karaktera. Tu smo da ih usmerimo, korigujemo…

Oni rastu u decu, a Sunašce i ja u roditelje. Ne znam koliko smo uspešni ni kako se meri roditeljski uspeh. Ono što znam jeste da smo nas četvoro najsrećniji ljudi na svetu.

Autor: Anita Pratljačić

 

4 comments

  1. :)Nastavite da budete najsrecniji, cekaju vas ludi dani, i umorni dani, i savrseni dani, mislicete da ste sve upropastili, i pucacete od ponosa
    i dalje ce svi tvrditi da je vama lakse nego njima 🙂

  2. Jelena_Misita

    Potpisujem sve i dodajem da su od nas s blizancima jedino umorniji oni s trojkama (zive ih zalim), ali tu srecu, to bogatstvo, ni cela knjiga ne bi bila dovoljna da opise 🙂
    Dovoljno je to sto se svako jutro, kad ih vidim kako se protezu u svojim krevecima, osecam kao da gledam najlepsi dogadjaj u gradu, na koji sam samo ja ekskluzivno pozvana.

  3. mnogo volim da vidim blizance 🙂
    znam da je mnogo teško sa njima, posebno ako nemate nekoga da vas bar jednom sedmično odmjeni, da se odmorite 🙂
    uživaj u njima koliko god stižeš
    a ja ti držim fige!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*