Home / Porodica i zdravlje / Nije lako biti roditelj đaka prvaka

Nije lako biti roditelj đaka prvaka

photostock / FreeDigitalPhotos.net

photostock / FreeDigitalPhotos.net

Svakog prvog septembra u novinama osvanu razni članci o đacima prvacima, televizija je puna priloga o veseloj, razigranoj deci, o čarima školovanja i drugarstva ali se retko ko fokusira na roditelje i na to kako detetov polazak u školu ima uticaja na njih, i kako  oni treba da se ponašaju u toj situaciji. Možda bude poneka vest o tome koliko košta opremiti đaka prvaka.

Polazak deteta u školu je, svakako, veliki događaj u njegovom životu, jedan od najbitnijih u njegovom razvojnom periodu. Sam taj čin je dovoljno stresan za dete. Samim tim što je stresan za dete, za roditelje je još stresnije. Svaki roditelj se suočava sa raznim osećanjima, a većinu ne može ni da definiše kako treba.

Dete prvi put u životu dobija obavezu. Zvoniće mu sat. Provodiće vreme sa drugom decom, neko drugi će mu biti autoritet. Na simboličan način, polazak u školu predstavlja “odlazak u život“. A život može biti dosta komplikovan i bolan, i to roditelji znaju.

Ono što je bitno znati je da neposredna roditeljska i porodična sredina imaju najveći uticaj na to kako će se dete ponašati u školi. Naravno, neminovno će se sredinski uticaji umešati u razvoj deteta, što je i normalno, ali roditelji ne smeju zaboraviti da su njihov uticaj i vaspitanje presudni.

Mnogi roditelji prave grešku misleći da je njihov “posao“ kada dete pođe u školu završen. Škola jeste vaspitno obrazovna ustanova, ali je njen akcenat na obrazovanju. Škola ne bi trebalo da bude primarna u vaspitanju vaše dece. To je vaš posao kao roditelja. Škola je tu da obrazuje i posreduje u socijalizaciji deteta, da usmerava, otkriva i podstiče interesovanja i potencijale, ali ona to ne može bez roditeljskog konstantnog rada i vaspitanja.

Veoma je teško u početku naći ravnotežu u odnosu prema detetu i njegovom školovanju.       Dete samo treba da se adaptira na svoje nove obaveze, na svoju novu ulogu, kao i uloge drugih u svom životu. Vrlo je važno ne izvršiti preveliki pritisak na dete i time ga uplašiti, zbuniti ili čak ukočiti, ali isto tako se dete ne sme prepustiti samo sebi i sistemu školovanja. Bitno je uvek biti uz njega, podsticati ga i vežbati radne navike.

Ono što je najbitnije za roditelja je da osluškuje i konstantno prati svoje dete u odnosu koji on gradi prema školi. Roditelj će u ovom periodu dobiti nova saznanja o svom detetu. Svakako je neophodno pratiti njegov uspeh i napredovanje u školi, biti na raspolaganju za pomoć kod učenja i domaćih zadataka, ali ih nikako ne raditi umesto njih. Treba pratiti dostignuće svog deteta, proceniti da li su mu potrebni dodatni časovi, ili  da li je dete darovito, te mu omogućiti stimulativniju sredinu i raspored.

Kontakt sa školom i učiteljima se treba stalno održavati i negovati, pratiti njihove programe i vannastavne aktivnosti, proceniti da li je dete pripremljeno i dovoljno zrelo da se uključi u neki od tih programa. Treba obratiti pažnju na detetov razvoj u sferama da li bolje shvataju sebe i svoje mogućnosti, kako se nose sa izazovima i razočarenjima. Da li dete stiče sposobnost da samostalno rešava svoje školske probleme? Što ne znači da roditelj neće biti tu za njega, to se detetu mora staviti do znanja i stalno ponavljati, ali je neophodno naučiti i pustiti dete da se samo bori sa svojim problemima i pronalazi rešenja.

Važno je pratiti kakav odnos dete gradi sa svojim vršnjacima. Da li razvija sposobnost da usklađuje svoje želje i potrebe sa drugima?  Kako i na koji način stiče drugove i koja su to deca?

Takođe, stvari koje treba pratiti i podsticati u pravom smeru su ponašanje prema učiteljima, nastavnicima i starijim osobama uopšte. Ponašanje prema samom sebi, kako ceni i vrednuje sebe. Ponašanje prema predmetima u školi. Šta ga interesuje, u čemu je dobar, šta mu je problematično i gde škripi. I na kraju, veoma bitno, detetov odnos prema vrednostima.

Dete u ovom periodu poseduje vrednosti koje je “ponelo iz kuće“, ali one vrlo brzo dolaze u sukob sa vrednostima ostale dece, te može doći i obično dolazi do konflikta u detetu. Želja da se prilagodi, da bude dobar drug, ga može navesti da odbaci neke obrasce ponašanja i preuzme druge. Naglašavam da dete u ovom periodu nije sposobno da formira sopstvene vrednosti, već je samo u stanju da preuzima tuđe, te je veoma bitno voditi računa o ovom aspektu njegovog razvoja i usmeravati ga ka već postojećim vrednostima.

U skladu sa ovim savetima, postoji nekoliko preporuka za različite situacije kako možete pomoći i olakšati svom detetu proces prilagođavanja na novonastalu situaciju:

–          Većina roditelja brine kako će njihovo dete ići samo u školu. Svaki roditelj će organizovati svoje vreme da vodi svoje dete u školu. Naravno da će ga prvi dan roditelj odvesti u školu, kao i narednih par dana. Nakon toga roditelj može pustiti dete da ide ispred njega ili sa novim drugarima, a on da ih prati sa određene udaljenosti. U zavisnosti od udaljenosti škole i saobraćaja, roditelj će proceniti kada je pravo vreme, kada je njegovo dete dovoljno dobro naučilo putanju do škole i spremno da krene skroz samostalno. Ali je veoma bitno da ovaj period ne traje predugo i da se dete što pre pusti samo da ide u školu.

–          Da bi se podsticala odgovornost i radne navike kod dece, bitno je što pre naučiti dete da se samo budi za školu. Pred spavanje treba navijati sat i ujutru posmatrati dete kako se budi i uči da reaguje na budilnik. Ovu veštinu je, kao što znamo, neophodno što pre usavršiti.

–          Pred spavanje dete treba naučiti da spremi knjige za školu i u početku zajedno birati odeću za sutrašnji dan, šta obući ako bude lepo vreme, šta ako je hladno ili kiša. Vremenom, treba pustiti dete da samo obavlja zadatke.

–          Treba imati na umu da je za dete škola i obaveze potpuno novo iskustvo i da se dete brzo umara. Treba stvarati naviku kod dece da čim dođu iz škole ispričaju kakav im je bio dan, šta su učili i naučili u školi i šta imaju za domaći zadatak. Zatim pustiti dete da se malo odmori, pa onda krenuti sa izvršavanjem svojih školskih obaveza.

–          Kod deteta isto treba stvarati naviku da ne krije ništa što se dešava u školi. Iako sada u našem sistemu obrazovanja u prvom razredu osnovne škole nema brojčanog ocenjivanja, već opisnog, treba učiti dete da nikada ne krije “ocene“ ili kritiku učitelja, već da je sve normalno i da treba sve ispričati, da je svaki problem rešiv.

–          Kao što je već napomenuto, deca se u ovom periodu brzo umaraju i roditelj mora smišljati kreativne načine kako da se dete u procesu učenja i pisanja domaćeg što manje umara. Na primer, ako dete ima za domaći da napiše nešto, prepiše, poželjno je da roditelj piše koncept toga dok dete smišlja sadržaj, pa da dete posle prepiše kako se ne bi previše umaralo. Ako dete treba da nauči pesmicu za domaći, roditelj mu je može čitati dok je ne nauči.

–          Dete je pre svega dete, iako mu treba usaditi radne navike, trudite se da ga ne opteretite, posmatrajte svoje dete, ako krene da se vrpolji po stolici, da mu ispadaju gumice, olovke, da priča bilo šta drugo, pustite ga da se odmori, poigra, pogleda crtani film, kontraproduktivno je terati ga da tada radi bilo šta. Neće ništa naučiti, a izazvaće frustracije i kod vas i kod deteta.

–          Slušajte svoje dete. Dopustite mu da vam ispriča sve što želi, svaki događaj, svako osećanje. Njemu je sve novo i veoma bitno, kroz te priče možete naučiti mnogo o svom detetu i o tome šta mu je potrebno i na koji način da mu to pružite.

–          Ne mogu dovoljno da naglasim da ne treba ništa raditi umesto deteta. Time mu ne činite nikakvu uslugu. Ne radite domaći zadatak umesto njega, ne crtajte mu radove iz likovnog. Dete neće naučiti ništa, osim toga kako da vas iskoristi, a čim primeti da može, tražiće uvek lakši način da se provuče kako kroz školu, tako i kroz bilo koju drugu životnu situaciju.

–          Ne osuđujte neuspehe u školi. Zauzmite stav. Objasnite detetu da nije smak sveta ako dobije lošu ocenu ili u sadašnjem slučaju kritiku i neuspeh. Objasnite mu da ga nećete nikada manje voleti zbog toga, ali da je neophodno da se više potrudi, nađite načina zajedno kako da dete bude uspešnije.

Pored ovovoga, dete treba osluškivati u još mnogo stvari, podsticati ga, negovati ga i što je najbitnije – voleti ga. U ovom procesu ne sme se zaboraviti da se dete pusti da živi. Da se zabavlja, druži, igra, greši, stiče svoja iskustva i uspomene i jednostavno bude dete.

Nije lako, zar ne?

Autor: Ivana Perić, dipl. pedagog

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*