Da li su naše bake bile srećnije

Salvatore Vuono (freeigitalphotos.net)

U ženskim časopisima (ovakve priče nikada nećete naći u nekom časopisu specijalizovanom za muškarce) često možete da pročitate o paru koji proslavlja zlatnu ili dijamantsku svadbu i kad ih upitaju kako su uspeli tolike godine da prožive zajedno, obavezno jedno od njih dvoje, najčešće žena, kažu da je za brak potrebno poštovanje i da za sve te godine jedno drugom nisu uputili ružnu reč. Zamislite se, dobro, poštovanje jeste potrebno, ali da dvoje žive zajedno pedeset godina i da pri tom jedno drugom ne izgovore ništa ružno, e to nije moguće.  Kako je moguće da neko za toliko godina nije imao želju da onom drugom kaže bilo šta ružno što ne mora biti tačno, ne mora tako ni da se misli, može biti samo odraz tog trenutnog besa. Biće, ako je tačno, da je to dvoje tih pedeset godina gušilo svoja osećanja zarad mira u kući a gušiti osećanja nije zdravo.

Pomislite koliko puta ste do sad htele da pojedete svog muža, kako stoji, sa sve pantalonama i cipelama, ali baki koja je ovo izgovorila morate da verujete.

Naše bake su, nekada, čim bi se zadevojčile, udavali, u večini slučajeva za izabranog provodadžisanog momka, po mogućstvu iz dobre i kako-tako situirane porodice, vaspitavali su je da u tuđoj kući poštuje muža, svekra i svekrvu, braću i sestre ako ih ima, i da bude manja od makovog zrna. Njeno je bilo da rađa i čuva decu, da učestvuje u poljskim radovima, zauzvrat će imati nekoga ko će brinuti o njoj, deci i kući, i svi srećni. Za ljubav je nisu pitali, a ako bi upitala ona, prvo bi povrisnuli da ni njenu majku nisu pitali a onda je utešili da će ljubav jednog dana spontano doći sama.  I da se nada. Da li je ta ljubav našim bakama dolazila sama nije poznato, svakako ostajale su decenijama u braku čak i kad ljubav ne bi došla jer drugog izbora nisu imale, a svakako da je tamo gde nije bilo ljubavi postojalo poštovanje. Do početka onog rata školovanje ženske dece se većinom završavalo sa opismenjavanjem, iz majčinog „krila“ bi ih odmah premestili u muževljevo“, ako bi im razvod i padao na pamet nisu imale nikakvog izbora. Ekonomski nisu mogle da opstanu a razvod je u to vreme bio velika sramota.

Vremenom bi se srodile sa životom koji je za njih odabrao neko drugi, navikle da žive kako žive, stvarno uverene da nemaju izbora, i sigurno je da posle pedesetak godina braka, kad već gledaju u praunučiće, zaboravljaju da su ikada imale razlog da svom mužu upute ružnu reč ili govore o tome da su možda očekivale nešto drugo ali da je vreme bilo takvo.

Njihova sudbina je u potpunosti zavisila od izabrane provodadžike koju su roditelji zaduživali da im pronađu ekonomski, statusno i po godinama odgovarajućeg mladoženju, to jest od slobodne procene provodadžike.

Ljubav u to vreme nije bila popularna, provodadžika je iz kuće „nalogodavca“ ispraćana sa uputstvima da pronađe visokog, crnomanjastog, za vojsku sposobnog, sa zemljom, zdravog momka koji će poštovati njihovu ćerku, niko mu nije tražio da je voli. Ljubav nije bila uslov za uspešan brak a provodažika je morala da bude veliki psiholog inače je mogla da ostane i bez „posla“  i bez bogate nadoknade za uspešno obavljen posao.

Kako god, danas će bake na pragu stotog rođenana, reći da ih, eto, za ljubav niko nije pitao, ali da su volele samo tog jednog i da im ništa nije falilo. Dobro, dešava se da priznaju da su pre nego što su ih udali preko plota gledale nekog drugog ali da su ga brzo zaboravile.

Onda je ljubav počela da dobija na značaju i postala je prvi preduslov za brak. Ali da bi brak, bez obzira na ljubav uspeo, osobe koje stupaju u brak moraju da budu psihički zrele a nije zanemarljivo ni to da bi trebalo da budu približno istog statusa, interesovanja, obrazovanja, ekonomskog statusa i društvenog položaja. Danas nažalost nije zanemarljiva ni nacionalnost jer ko zna šta sutra može da se desi a videli smo da može. Tako govore psiholozi. Ako zanemarimo ljubav, ispada da psiholozi rade po istom modelu kao provodadžike.

Dakle, kao prvi preduslov imamo ljubav. Ali ljubav ne ume da bira, i ako joj se prepustite okolina će se i dalje čuditi kako je ljubav, u ovo emancipovano vreme, mogla da se desi između dvoje a da je jedno od njih dvoje iz prilično siromašnije kuće, da neko zbog ljubavi može da se preseli iz Beograda u Čačak, da li je normalan, da se sudija oženi čistačicom iako ta čistačica možda ima završen fakultet, a da se doktorka uda za šofera, ma haj’ te, molim vas! I tamo gde se desi ljubav a bračnom paru ovo statusno neslaganje uopšte ne smeta, okolina će se dobro pobrinuti da im zagorča život. Priznaju li da imaju problema u braku svi će ih napasti da im tako i treba, što nisu gledale za koga se udaju, ljubav za ljubav ali od toga se ne živi i da kažete „stoki“ gde vas je i zbog čega razočarao a onda da se okrenete na peti i odete.

Kad sve skupite, ne zna se ko je srećniji, da li su to bile naše bake kojima su govorili da će ljubav kad tad da dođe, ili mi kojima govore – prvo ljubav, ako ima ljubavi sve  dođe na svoje, pa vam posle ka.žu da se od ljubavi živi.

Nama je jedino lakše što nas danas savetuju – ako baš nema ljubavi, ili ima ljubavi a ne ide, razvedi se.

Pa sledeći put četvoro oči…

Vi upitate – kakve oči, a ljubav? Jes’ da nije uspelo ali probaću i drugi put…

Bolje ne pitajte. Objasniće vam da sreća zavisi od očiju. Našim bakama od očiju provodažike a nama od sopstvenih.

Pa vi budite pametne. I srećne.

Autor: Mirjana Mimica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *