FreeDigitalPhotos.net

Šta to zove sa dna flaše koja nema dno? – Konkurs za blogere – „Flaša nema dno“

Nedavno sam pročitala knjigu Duhovi iz Palmotićeve 37, autora Zorana Stankovića, mog blogo druga Rain Doga. Stigla je sa posvetom „da ova knjiga ne zatreba nikome koga voliš“. Otvorila sam je sa strahom da unutra mogu naleteti na jezive stvari. Onda sam se naježila kada sam pročitala posvetu – Mojoj ćerki koja me je spasila…

Između prve rečenice romana -„Ja sam Zoran Klarić, i ja sam alkoholičar.“ i poslednje – „Nadam se“ smešten je čitav jedan život pun nemira, preispitivanja, krivice i još mnogo drugih života nekih ljudi koji nisu uspeli sami da se izbore sa svojim duhovima već su postali duhovi ustanove za lečenje od alkoholizma.

Priznajem, do kraja mi nije bilo jasno kako se u toj ustanovi ljudi leče, više me je sve podsećalo, bar kad je glavni junak u pitanju, na neku dobrovoljnu izolaciju i nedostajalo mi je nešto, kao da se Rain izmakao negde u stranu i posmatrao sebe iz prikrajka. To nešto dobila sam kada smo se nedavno videli, Rain i ja i kada je uobličio tu svoju knjigu objasnivši mi da poenta lečenja i jeste u tome da sebe sagledaš tako što ćeš na neki način izaći iz sebe i posmatrati se sa strane, kao neko ko posmatra onoga koga najviše voli, kritikovao bi ga, prodrmao, a nema srca. To je nešto što većina nas ne ume u nekim životnim situacijama.

Danas sam bogatija za priču nekoga ko je uspeo da se izbori sa svojim duhovima i ko je imao dovoljno hrabrosti da prizna sebi da je alkoholičar a onda i drugima. Hrabro. I preporučila bih ovu knjigu svima koje volim.

A u vezi svega toga…

Zbog alkohola se razvelo više brakova nego zbog prevare, uništeno je mnogo dečijih života, zbog alkohola se dešavaju mnogi zločini, zlostavljana u porodici, silovanja, čak i incesti, mnogi nedužni ljudi stradaju zato što su se našli na putu onih koji su bili u alkoholisanom stanju i nisu umeli da vladaju sobom. U mnogim porodicama para za patike deci nema ali za najobičniju brlju, svakoga dana ima.

Većina onih koji se svakodnevno opijaju pravdaju se lošim životom, begom od stvarnosti, patnjom zbog nekog drugog… Hiljade razloga kojima svoje ponašanje pokušavaju da objasne onima oko sebe tražeći razumevanje.

Da li poznajete nekog alkoholičara? Umete li da prepoznate alokoholičara? To su oni ljudi od kojih se sklanjamo, ne verujemo im, iz čijih stanova se često čuje vriska, čiju porodicu posmatramo kao uboge jadnike koji moraju da trpe.

Većina alkoholičara nikada neće priznati i reći – ja sam alkoholičar. Reći će da umeju da stanu i da nikada, ali nikada, ne piju sami, time svoj alkoholizam podvode pod društvenu aktivnost.

Istraživanja instituta Batut, kako je objavljeno u aprilu mesecu na sajtu b92 pokazala su da više od 40% stanovnika Srbije svakako konzumira alkohol a da je svaki šesti stanovnik zemlje alkoholičar što se može podvesti pod epidemiju alkoholizma.

Dobro, svi pijemo. Ponekad. Povremeno. I muškarci i žene. Kažu da je ženski alkoholizam mnogo teži od muškog, žene uglavnom piju tajno, jedna žena je jednom rekla – Napijem se i otreznim dok mi je muž na poslu. Zovu ih špajzare…

U komšiluku sam imala komšiju alkoholičara, stanovao je u stanu preko puta mene. Svi su se sklanjali od njega, imao je dve divne devojčice koje je, kao i suprugu neprekidno tukao. Sklanjali su se od njega ali i od njih, kao da su nosile slovo srama svog oca. Jednu od svojih ćerki je, kada je imala jedanaest godina, toliko tukao da se onesvestila. Zbog četvorke u školi, kakav strašan greh u glavi alkoholičara. Njena izbezumljena majka je s njom na rukama uletela u naš stan. Ja sam je godinama sanjala… Obe ćerke su se udale čim su završile školu, pobegle od kuće kako to obično biva. Onda ga je napustila žena, ona je jedna od onih koja je trpela, trpela, trpela da bi decu „izvela na put“, da bi imale oca, znate već kako je to kod nas, veća je sramota razvesti se nego trpeti alkoholičara.

Upoznala sam ženu, vrlo uspešnu i tek razvedenu, koja mi je ispričala da se razvela zbog muževljevog alkoholizma. Znaš, rekla je, te noći kada je došao pijan, uhvatio me za vrat i podigao, mi je prekipelo. Ne znam odakle mi snaga ali bila sam ga čime sam stigla i isterala ga napolje. A opijao se još dok su se zabavljali. I zašto si se udala za njega? Zato što sam bila mlada i glupa, mislila sam da će moja ljubav sve da promeni, odgovorila je.

Nema te ljubavi, to jest, retki su oni koji će shvatiti da uništavaju one koje najviše vole, sesti, saslušati ih i kasnije im zahvaliti što su ih spasli, kao Zoran Klarić…

Naučeni smo da je alkoholizam problem porodice. Vreme je da shvatimo da je alkoholizam problem društva.

Internet i blogovi su odlično sredstvo da upozorimo na opasnosti od alkoholizma. I znate već, ako samo jednom čoveku pomognemo, možemo reći da smo u pobedili.

Pod pokroviteljstvom RTB Bor u toku je konkurs „Flaša nema dno“ za najbolji tekst ili seriju tekstova na temu alkoholizma.

Detalje o konkursu možete pogledati ovde a dodeliće se tri nagrade:

I nagrada: sedam dana za dve osobe u hotelu ,,Jezero’’ na Borskom jezeru u periodu januar–mart 2013.

II nagrada: vikend i doček Nove godine za dve osobe u hotelu ,,Jezero’’.

III nagrada: vikend za dve osobe u sezoni januar–mart 2013. u hotelu ,,Jezero’’.

Ovo je konkurs samo za blogere, ako o nama govore kao o građanskim novinarima povremeno treba a pokažemu tu građansku odgovornost i ukazujemo na problem ovog društva.

Pomozite nekome da prepozna problem i ako je dovoljno hrabar potraži pomoć, i ne sanjate kakve sve informacije ljudi traže na Internetu, to je mnogima lakše nego da nekoga pogledaju u oči.

Ni po babu ni po stričevima, srećno!

Mirjana Mimica

2 comments

  1. Ima i alkoholičara iz čijih stanova se ne čuje vriska i ne zlostavljaju fizički nikoga oko sebe, a opet uspevaju da unište svoju porodicu i sebe.
    Tu nema greške, u tome uvek uspeju.
    Posebno je tužno to što se u većini slučajeva radi o ljudima koji nisu uopšte loše osobe, odnosno to nisu bile dok ih alkohol nije uzeo pod svoje. Plus, uglavnom su nadprosečno inteligentni i sposobni, ali zbog nečega to nikada nisu uspeli da primene u životu.
    Potrebno je tako malo, a tako mnogo (ne znam kako bih to drugačije rekao) da postanu sve suprotno od onoga što su trenutno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *