Home / Kafa sa tetkom / Majka modernog plesa – Isidora Dankan
Majka modernog plesa – Isidora Dankan

Majka modernog plesa – Isidora Dankan

Smatra se majkom modernog plesa, živela je ispred svog vremena  rušeći društvene norme i zalažući se za život bez ograničenja, magična Isidora Dankan tragično je izgubila život 14. septembra 1927. godine, u Nici, kada se šal koji je nosila oko vrata i od kojeg se nije odvajala obmotao oko točka sportskog automobile u kome se vozila. Smrt je bila trenutna, spektakularna kao i njen život a vest jemunjevito obišla svet. Poslednje dve godine Isidora je često bila pijana, bez novca, uz nju je bila samo nekolicina iskrenih prijatelja. I te noći, jedan od prijatelja došao je po nju da je odvede iz rastorana u kome je provela veče.

Isidora Dankan rođena je 1878. godine u Sam Francisku, u umetničkoj porodici, njena majka je bila pijanistkinja koja je davala časove deci iz bogatih porodica i od malena je podsticala svoju decu na nezavistnost i slobodu a Isidoru na ples pomažući joj da razvije svoj prirodan talenat. U trenutku kad otac napušta porodicu koja se odjednom suočava sa finansijskim teškoćama, Isidora se priključuje  putujućoj plesačkog trupi  sa kojom počinje da nastupa širom zemlje.

Na sceni je bila nešto sasvim novo i do tada neviđeno, odbacila je pravila klasičnog baleta, razvija svoj lični stil inspirisan tragedijama stare Grčke koje je izučavala, pokretima tela izražava najdublja čovekova osećanja, plesala je bosa, u haljinama koje su podsećale na grčke tunike, kosa joj se rasipala u pramenovima, često sa vencem od cveća i vinove loze na glavi, sve sa ciljem da se i u plesu oslobodi stega i ograničenja. Njeno telo se kretalo tako prirodno, skladno, kao morski talasi, govorili su tada, bila je senzacija, utrla je put savremenom plesu i od sebe odmah stvorila legendu.

Nakon požara u jednom hotelu u Njujorku u kome je odsela sa svojom porodicom, koji je progutao sve što je imala, ne tako veliku imovinu, Isidora pokušava da ubedi svoju porodicu da se presele u London, grad o kome je dugo sanjala. Sa samo nekoliko dolara i vrlo malo odeće, početkom dvadesetog veka Isidora stiže u željeni grad gde živi u velikoj bedi sve dok ne upozna Ledi Kembel, bogatu plemkinju koja je bila ljubitelj baleta i koja je prepoznavši njen talenat uzima pod svoju zaštitu. Oslobođena briga kako da preživi, Isidora obilazi galerije i muzeje u Londonu u kojima fascinirana upija sve što je mogla da pronađe o antičkoj Grčkoj, njenoj velikoj ljubavi i inspiraciji a onda na sceni oživljava pokrete “mrtvih” antičkih slika i skulptura.

Počinje da nastupa širom Evrope istovremeno obilazeći muzeje i u svakom od njih nalazeći inspiraciju za svoj ples. U Mađarskoj joj se dešava prva velika ljubav sa jednim glumcem koja je veoma kratko trajala. U Grčkoj, prilikom svoje prve posete  1904. godine, otvara svoju prvu školu plesa a  Rusiju prvi put posećuje 1905. godine kada je prisustvovala sahrani radnika, žrtava jedne pobune i tada odlučuje da svoju umetnost posveti ugnjetenima, plesala je uz muziku Šopena, potpuno drugačije od načina koji je zagovarala ruska Carska škola baleta za koju je smatrala da negira prirodne pokrete i spontanost, ali je bez obzira na to ostavljala bez daha one koji su je gledali.

Iz Rusije odlazi u Berlin gde započinje vezu sa Gordonom Krejgom sa kojim 1906. godine dobija ćerku, svoje prvo dete.  Već 1909. godine,rodiće sina u vezi sa jednim francuskim Jevrejinom. Nažalost, u tragičnoj nesreći kada je automobil u kome su bila njena deca upao u Senu, Isidora gubi oboje dece. Pati, luta, pokušava da se vrati plesu i u vezi sa jednim Italijanom ponovo ostaje u drugom stanju i sve svoje nade za sopstveni spas polaže u dete koje će roditi. Nažalost, ovo dete će umreti ubrzo po rođenju.

Nakon tragedija koje su je zadesile, Isidora odlazi u Njujork, vraća se u Italiju, putuje po svetu i 1921. godine odlazi u Rusiju da na poziv novopostavljene sovjetske vlade otvori školu plesa. Tamo obučava decu radnika, pleše, polako se vraća svom životu i 1922. godine upoznaje Sergeja Jesenjina, mladog ruskog pesnika, sedamnaest godina mlađeg od sebe. Ova veza se ubrzo pretvara u brak pun strasti, ali strasti koja je pogubna po oboje i zbog čega neće dugo trajati. U braku se ispoljava Sergejeva mračna strana, on previše pije, pijan postaje nasilan, lomi sve oko sebe, često je tuče ali Isidora ćuti i trpi jer ga pored svega voli. Pokušavajući da reši ove probleme, napušta ga i odlazi u Ameriku nadajući da će razdvojenost umiriti nemirnog i neobuzdanog Sergeja. Napušta ga onda kad pored svega saznaje i da je biseksualac. Dve godine nakon prekida, Sergej će izvršiti samoubistvo, kažu da bez obzira na sve, do smrti nije prestao da je voli.

Kada sovjetska vlada prestaje da pomaže njenu školu plesa, Isidora se konačno vraća u Francusku i poslednje dve godine života luta, seli se iz grada u grad, pije, živi život bez granica, onako kako je govorila da treba živeti, samo što to nije bio život pun radosti.

Imala je samo četrdeset devet godina kada je, kako je štampa tada pisala, izgubivši život na vrlo neobičan način izvela samo još jednu svoj grotesku.

U autobiografiji “Moj život” koja je izdata posthumno, opisala je svoj život, svoje tragične ljubavi, lične tragedije, ljude koje je sretala i koji su bili njeno nadahnuće, putovanja, svoj ples između stvarnosti i mitova, ples kao jedinu svoju veru.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*