Nije apsurd, iako se takvom na prvi pogled doima pomisao da se bilo ko može učiniti nesrećnim kada dobije ono što želi. Ipak, postoje neke granične vrednosti istine koje naročito važe u odnosima među polovima gde čak i ovakva teza ima utemeljenje.

Promislimo na kratko odnos vode i kamena u rečnom toku. Stena je, na prvi pogled ta koja reku usmerava, čini je brzom, dubokom, snažnom. Opet, voda  tokom vremena oblikuje, dubi i, naposletku, mrvi stenu, odnosi je i rasipa stvarajući široku dolinu u kojoj će i sama postati spora i slaba. Oduvek mi se činilo da Drina, pored koje sam se rodio i odrastao, nije ona ista reka u svom gornjem toku gde je brza, duboka i moćna i dole, prema ušću sa Savom, gde meandrira, postaje troma i plavna.

Paralela tom prirodnom odnosu, u meri vremena ljudskog života, bila je i biće svesna i podsvesna težnja da se u vezama međusobno menjamo nastojeći da tog „drugog“ uvek prilagodimo sopstvenom odrazu u našim očima. Rizikujući da budem optužen za šovinizam, (kao i ovom prilikom) priznavao sam javno utisak da su češće žene bile te koje su nama muškarcima pokušavale da, ako ne nametnu konture ponašanja, ono bar da nijansiraju neke naše navike.

Da li ovaj odnos nazivali borbom za dominaciju ili iskoristili neki blaži izraz, ne možemo negirati činjenicu da je u većini veza neko voda, a neko stena.

Ova „igra“ i ne bi bila zanimljiva kada bi se njen kraj poistovetio sa pobedom ili prazom jednog, pokoravanjem, usvajanjem, prihvatanjem od strane drugog, kako god hoćete. Zanimljivo je, i na izvestan način tužno što kao epilog te čudne borbe često imamo dvoje poraženih.

Poznajem puno primera žena koje su uspele da oblikuju svog muškarca, nametnu mu navike, da ga bukvalno prevaspitaju, ali u tome nisu pronašle sreću. Štaviše u njima se javljao (neke su mi to priznale) čak i prezir prema čoveku koji se usled manjka karakterne snage ili viška ljubavi upodobio svim njenim zahtevima. Na koncu stvari nemeće se pitanje pobuda koje su vodile njihov izbor partnera čije se navike i potrebe ne uklapaju u neki zamišljeni šablon. Da li su tražile stenu ili glinu, da li su u njemu videle čoveka ili samo potencijal za čoveka kakvog žele za sebe? Odgovor na takva pitanja nisam dobijao.

Možda su od svog partnera očekivale da bude nepokolebljiv, da „lupi rukom od sto“, da pokaže dominaciju, pa ih je svojim uzmicanjem razočarao. Ili ih je razočaralo to što se pred njima otvorila ravnica samovolje u kojoj će, kao i moja Drina, izgubiti brzinu i snagu i promeniti sopstvenu prirodu?

Jedno je izvesno, reka će kamenu oprostiti sve osim jedno – da se smrvi.

Ovo nije savet.

Ništa lično.

Autor: Aleksanda Petrović